У претпосљедњем наставку другог дијела прича Љубише Анђелића из књиге "Ватерполо на Требишњици 1950-1965" доносимо занимљиве анегдоте са њихових путовања у Котор и Мостар, сјећамо се старих Требињаца попут лађара Бора Смрзлића и чувеног професора француског језика у "Гимназији" Рајка Бокића.
ПЛИВАЧИ ХОЋЕ - ЖАРА НЕЋЕ
Првих година, највише утакмица на подручју БиХ одиграли смо са “Младости” из Сарајева. Ми смо због хладне воде нерадо играли на Бембаши, али смо, као млади увијек жељели доћи у велики град. Сарајлије су просто биле опчињене Требињем и Требишњицом, па су код нас често гостовали, а и боравили као туристи. Тако смо се са њима дружили и ван пливалишта и одржавали пријатељске односе. Са њима се нисмо растали на, за нас, посљедњем првенству БиХ у Требињу љета 1965. године. Тада “Младости” више није било. Игром случаја растали смо се три године раније у Мостару. У том граду “Леотар” и “Младост” требали су одиграти једну ревијалну утакмицу, да би пред Мостарцима демонстрирали игру са лоптом у води. Ватерполо утакмица до тада у Мостару није било. Утакмица је требала да се одигра у базену у кругу војног логора. Када су играчи два тима дошли на базен видјели су да тај објекат нема услове за одигравање утакмице. Вода у базену није била довољно дубока, па се могло шетати по дну базена, што правила не допуштају. Изгледа да по наговору из ПК “Вележ” базен није био напуњен водом до врха да се утакмица не би одиграла. Тек касније смо сазнали прави узрок свих тих заврзлама око те утакмице. Наиме, половином педесетих година у Мостару је основан ПК “Вележ”. За тренера пливача дошао је Жара Говедарица. У раду са пливачима био је просто фанатик. Опсједнут идејом да “Вележ” једног дана буде најбољи у пливању у Југославији, завео је оштре тренинге и гвоздену дисциплину. “Вележовци” су освајали медаље, али су се више бојали Жаре него противника у стази. Жара никада није волио ватерполо, јер је сматрао да ће игра са лоптом уништити мостарско пливање. На често постављено наше питање, зашто поред одличних пливача “Вележ” нема и ватерполо састав, Жара би одговорио: “Моји пулени не воле игру са лоптом. Они воле да се појединачно исказују”. Та констатација није била тачна. У разговору са “Вележовцима” осјетили смо колико нам завиде што играмо ватерполо, и да им жељу за тим спортом гуши тренер.
Послије тога “пропалог” гостовања у Мостару, често смо се сусретали са играчима “Младости”. На студијама у Сарајеву, у Требињу или на мору. Често смо помињали и неодиграну утакмицу у граду подно Вележа. Та дружења, нажалост, нису баш дуго трајала. Смрт је рано “десетковала” готово комплетан састав са Бембаше. Први је трагично завршио живот Невен Џамоња, члан хора сарајевске Опере. Зањим су “отишли” правници Милан Врањић и Милан Ракић. Послије Олимпијде у Сарајеву, гдје је био портпарол те велике спортске манифестације, умро је Павле Лукач. Више није међу живима ни Мирза Идризовић, творац филма “Мирис дуња”. Тако је “Младост” рано отишла са ових простора, али не и из сјећања нас ватерполиста “Леотара”.
ПЛОВЕЋИ НАВИЈАЧИ
Мало је ко имао такве гледаоце - навијаче, као што смо имали ми у ватерполу. Они су често били наш “осми” играч. На старом пливалишту бодрили су нас са, тада, дрвеног моста, а било их је за вријеме утакмице и на старту и окретишту. На новом пливалишту, које је 1956. године постављено уз обалу, низводно од моста, на трибина се често окупљало, посебно увече, и преко 2.000 љубитеља ватерпола. Никада се ту нису штедјели дланови нити гласне жице, да би “Леотарци” дошли до побједе.
Ноћу је уз наше игралиште био прави угођај и за стране туристе, који су одсјели у хотелу “Леотар”. Један број навијача пратио је клуб и на бројним гостовањима, посебно када смо играли на мору. И тада су били од велике користи
.jpg)
Требиње је, као ријетко који град код нас, имао и своје “специјалне” навијаче. То су били гледаоци који су нас подрили из својих лађа. Тада је на ријеци тих пловила, углавном бијеле боје, био знатан број. Највише су их имали они уз обалу из квартова Стари град, Центар, Крш. Сат прије утакмице, уз пјесму и свирку, кренули би према пливалишту. Сви су били наоружани разним реквизитима за навијање - чегртаљкама, лонцима, трубама, бубњевима. Носили су и транспаренте са разним натписима. У лађама, које су нормално примале по три особе, било је тада по пет-шест навијача. Ту су биле и лађе четвртастог облика, које су служиле за вађење и превоз пијеска из ријеке. У њих се укрцавало и десетак навијача. Било је доста и гондола, а и кајака. Тада најбољи мајстор у прављењу лађа био је Боро Смрзлић, звани Сјекира. Надимак је добио када је био фудбалер требињске “Југославије” прије Другог свјетског рата. Играо је бека и то оштро. По томе је и добио тај “њежни” надимак.
Лађари би се пред утакмицу усидрили уз саму ивицу игралишта, па су имали најбољи преглед игре. Често су са нама разговарали и давали “савјете”. Никада нису вријеђали противника. Чак су за слабије екипе са стране и навијали. Једном када је “Раднички” из Приједора губио са више од десет голова почели су бодрити госте и аплаузом су их испратили из Требишњице. Жељели су да им тако олакшају тешки пораз.
Добре се сјећамо утакмице са сарајевском “Младости” на првенству. Двије Требињке, већ у поодмаклим годинама, у лађи су држале велики транспарент на којем је писало: “И ми смо са вама, побиједите!”. За вријеме игре стално су нас “прогониле” те ријечи. Побиједили смо Сарајлије са 10:0.
Послије сваке побједе био је обичај да најватренији навијачи скачу у воду да би нам честитали. Грлили су нас и љубили, а ми смо били уморни од игре. Често смо роњењем “бјежали” до обале, гдје смо налазили спас од силног излива љубави. Колико су Требињци вољели ватерполо илуструје податак да нам нису упутили нити једну грубу ријеч, када су се за вријеме утакмице са шведским “Хеласом” срушиле дрвене трибине, гдје је било и повријеђених.
Детаљ са утакмице у Требињу
ЗБОГ ГЛЕДАЊА БЕЗ СНА
Често смо одлазили у Котор у госте код “Приморца”. То путовање за нас је било напорно. Требало је по жеги неколико сати до града у Боки которској. Једино смо краћи одмор у путу имали на трајекту, када смо се преко мора пребацивали из Каменара ка Лепетанима. На том великом сплаву, који покреће јаки мотор, излазили смо из аутобуса да се мало прошетамо уз ограду пловила и гледамо чисто, плаво море. На трајекту је увијек било и страних туриста. Ми бисмо, на француском, измијенили по неку ријеч са “љепшим полом”. Тај језик, поред руског, тада смо учили у нашој Гимназији у Старом граду. Учио нас је познати професор Рајко Бокић. И он је био, као и ми, заљубљеник у Требишњицу. Правио је и возио кајаке. Његов је био најбољи и звао се “Жозлен”. Зашто му је дао то француско име, никада нисмо сазнали.
.jpg)
У Котор смо у љето 1957. године стигли са закашњењем у касним поподневним сатима. Са нама су били и наши пливачи, па нас је било преко 30. Домаћин нам је због најезде туриста за преноћиште понудио једну основну школу, у центру града. Нисмо се бунили, јер смо што прије жељели да легнемо и спавамо. Морали смо у учионицама сами склањати клупе да бисмо легли на под, мушкарци у једну, а жене у другу учионицу. Са једне стране, поред мене, легао је неки Јово, чијег се презимена не сјећам. Био је из околине Билеће. Нашли смо га у Котору. Није имао гдје спавати, па смо га повели у школу. Чим смо легли, наш нови цимер, почео је тако јако да хрче да ми, који смо легли близу њега, нисмо могли заспати. Мислили смо да се претвара јер је све вријеме држао очи отворене, па смо га продрмали да му кажемо у чему је проблем. Све је било узалуд. Јово је широм отворених очију до јутра гледао у таваницу и хркао. Мисмо се читаву ноћ превртали и мало задријемали тек пред зору. Када смо устали, питао сам Јова како спава отворених очију? Рекао ми је да тако спава од рођења. Први пут сам, а и моји суиграчи, видио и чуо за такво “будно” спавање.
Уморни од неспавања, нас неколико играча, у базену “Приморца”, нисмо могли пружити максимум, па смо били највећи кривици што смо тада утакмицу у Котору изгубили са 7:4. У домаћој екипи тада је играо и пливао прсним стилом Ђорђе Перишић, касније играч београдског “Партизана”.
Наши пливачи и пливачице били су бољи од домаћина. У њиховом разреду није било Јова и његовог “спавања”.
/наставиће се/
О АУТОРУ
Љубиша Анђелић је рођен 26. октобра 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Дуго година се бавио новинарством. До сада је објавио 11 књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим ”излетима” и у друга пространства. Његове књиге су: ”Ватерполо на Требишњици 1950-1965” (Требиње, 2001), ”Угашени канделабар” (Требиње, 2002), ”Војници Беле лађе” (Требиње, 2003), ”Скалинима у сан” (Требиње, 2004), ”Плава чаролија” (Требиње, 2005), “Маргаретине жеље”, (Требиње, 2006), “Слатка носталгија” (Требиње, 2007), “Ципеле од картона” (Требиње, 2008), “Слика о Антонији” (Требиње, 2009), “Стећци лијепе Мариам” (Требиње, 2010) и “У сјенци платана” (Требиње, 2014). Живи у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?