ЛОПТА ЗА КОЧУ
На Дубровачкој ривијери, највише пута смо гостовали у Млинима. У том, некада селу, а тада већ туристичком мјесту, играли смо са домаћим "Гусаром". У Млинима смо, што се тиче резултата, добро пролазили, иако су се домаћини увијек појачали из дубровачког "Југа". Играли су тада за "Гусар": Паско Маројица, Ивеља, Тихо Копитовић. Са њима смо се касније дружили на плажи и у ресторанима у Млинима и Сребреном. Прво игралиште имали су уз саму терасу хотела "Млини". То игралиште је имало једну велику "ману". Пола игралишта имало је дубину мора од једног метра, а пред супротним голом дубина је била нормална за игру. То нам није сметало, јер се играло у два полувремена, па смо сви имали подједнаке услове да се опиремо и одмарамо у "плићаку". Додуше, то није било по правилима игре, али се толерисало. Са терасе хотела најбољи преглед имали су гости. Међу њима највише је било њемачких туриста. Уз хладно пиво или сладолед навијали су објективно, иако смо играли против њихових домаћина. Послије утакмице, морали смо проћи преко терасе, између столова, па су нам странци аплаудирали, понекад нудили сокове и тапшали по раменима. Тако смо се на путу до свлачионице, и када бисмо изгубили, осјећали као побједници. Касније је "Гусар" добио ново, модерно игралиште, са бетонским трибинама и клупским домом.
У живом сјећању остало нам је гостовање у том мјесту 1953. године. Дошли смо из Требиња доста раније, па смо то искористили да одемо до сусједних Купара, а понијели смо и лопту. Жељели смо да се окупамо на великој плажи тог војног одмаралишта. Играли смо са лоптом, када је изразио жељу да нам се прикључи један од ријетких купача. У почетку смо га игнорисали и нешто добацивали, али када смо видјели да зна са лоптом, примили смо га у игру. Када се уморио, захвалио се и отишао са плаже. Случајно смо сазнали ко је био тај "ватерполиста". Радило се о Кочи Поповићу, тада начелнику генералштаба ЈА, а послије министру иностраних послова. Размишљали смо шта смо све говорили приликом тог тренинга на "високом нивоу".
Послије подне, на утакмици, збио се један догађај, који нам је такође остао у сјећању. За вријеме сусрета са "Гусаром", наш играч Перо Поповац, тек дошао из ЈА, није имао кондиције па је често фаулирао да би дошао до лопте. У једном дуелу, грубље је насрнуо на бившег играча "Југа" и репрезентације Статингера. Ветеран, који је појачао домаћина, није могао отрпјети, па је по игралишту почео да прогони Пера уз повике: "Госпе ти, само да ухитим овега војника". Пера је тешко било стићи, јер је за "бјежање" имао довољно кондиције. Гледаоцима је то било занимљивије од саме игре. Неколико година касније, Статингер нас је, као професионални таксиста, често возио по Дубровнику. Једном смо га подсјетили на ту утакмицу у Млинима, он се насмијао и само рекао: "А ћа ћете и то је ватерполо"! Вожњу од града до Лапада, тада нам није наплатио.
/фотографија/
СТАТИРАЛИ УЗ МИЛЕНУ
На Требишњици ми нисмо само играли ватерполо. Често смо, између тренинга и утакмица, нашу физичку снагу трошили да бисмо нешто зарадили. Радили смо прије свега за клуб, а и за себе, јер је тих година била веома тешка економска ситуација. Прве хонораре смо зарадили уз мајсторе-столаре, градећи наше пливалиште. Да нисмо то чинили, клуб би сваког прољећа, имао знатни издатак за раднике са стране. Најбоље смо материјално прошли на најтежем послу - вађењу остатака жељезног моста из Требишњице, као и остатака мањег моста у сусједној Ластви. Понекад смо радили и на истовару робе за трговачко предузеће "Бијела Гора", чији је директор тада био Војо Соколовић, члан наше управе. Новац смо зарађивали и на нешто суптилнији начин. Организовали смо игранке на нашем пливалишту, а и забаве под називом "Плаве вечери", на тераси хотела "Леотар". Ипак, један неочекивани догађај донио нам је највећи приход, али, прије свега, био је за нас веома интересантан и пун узбуђења.
У августу 1958. године у Требиње је стигла екипа "Авала филма" из Београда. "Филмаџија" је било доста, а дошли су у наш град да би снимили филм "Врата остају отворена". Режисер је тада био популарни Словенац Франтишек Чап. Оно што је интересантно, у том филму дебитовала је Милена Дравић, која ће касније снимити бројне филмове и постати најбоља глумица великог екрана у Југославији. Чапу је требала наша Требишњица, а и наш ватерполо за више важних кадрова тог филма. Тражио је од наше управе да се четрнаест "леотараца" подијели у два тима да би пред камерама одиграли утакмицу, док ће се око пливалишта одвијати радња филма, са Миленом и другим глумцима. Ми смо се, у почетку, радовали том нашем првом спортском "наступу" на филму, па смо једва чекали да Чап дрекне: "Пажња, снима се". Радост нам није дуго трајала. Нервозни режисер на десетине пута је прекидао снимање и наше акције и захтијевао од нас да понављамо исто. Љути, питали смо се да ли је Чап тренер или режисер? Изнервиран Раде Алексић му је добацио: "Нисмо ми глумци, ми смо играчи". До краја смо коректно одиграли наше "улоге" и због тога што симпатичној Милени, нисмо ничим хтјели пореметити прве филмске дане. Та снимања, која су трајала неколико дана, више су нас исцрпила, него, чак, да смо одиграли десетак утакмица. Све те тешкоће преко дана на пливалишту, брзо би се заборавиле увече, у хотелу "Леотар". Тада бисмо се уз глумце и статискиње, пријатно опустили. Били смо млади и удварали смо се. Највише смо плесали баш са Миленом Дравић, која је на снимање дошла у пратњи мајке. У игри са глумицом предњачио је Брано Поповац, који је Милену изводио на подијум неколико пута. Неки глумци због тога су били мало љубоморни. Ми на то нисмо обраћали већу пажњу. У почетку нам је било тешко због Чапових захтјева, а на крају још теже, када су "филмаџије" одлазиле. Од успомена на те дане дуго смо "живјели". То љето, на нашем "Старту", остало нам је више у сјећању по филму "Врата остају отворена" и младој Милени, него по нашим утакмицама.
/наставиће се/
О АУТОРУ
Љубиша Анђелић је рођен 26. октобра 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Дуго година се бавио новинарством. До сада је објавио 11 књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим ”излетима” и у друга пространства. Његове књиге су: ”Ватерполо на Требишњици 1950-1965” (Требиње, 2001), ”Угашени канделабар” (Требиње, 2002), ”Војници Беле лађе” (Требиње, 2003), ”Скалинима у сан” (Требиње, 2004), ”Плава чаролија” (Требиње, 2005), “Маргаретине жеље”, (Требиње, 2006), “Слатка носталгија” (Требиње, 2007), “Ципеле од картона” (Требиње, 2008), “Слика о Антонији” (Требиње, 2009), “Стећци лијепе Мариам” (Требиње, 2010) и “У сјенци платана” (Требиње, 2014). Живи у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?