СВЕ НАШЕ ЛИГЕ
У љето 1953. године, у Требињу је одржано пионирско, градско првенство у ватерполу. Наступило је неколико екипа најмлађих, а највише успјеха имали су ватерполисти "Старта". У тој екипи је тада први пут са лоптом играо Зоран Кукурековић, касније истакнути првотимац "Леотара" и један од најбољих пливача у БиХ, прсним стилом. Остали из "Старта", нису се успјели "пробити" у ватерполу. Једино су Стјепан Селак, Бранко и Милан Угринчић наставили спортску каријеру, као успјешни пливачи. Кукурековић и браћа Угринчић били су синови официра, који су 50-их година службовали у Требињу.
Пионирска екипа Старта
У вријеме када је ватерполо у Требињу био у највећем успону, између педесетих и шездесетих година, у граду је дјеловала Градска ватерполо лига. Такву лигу нису имали ни највећи ватерполо центри у тадашњој Југославији. Ватерполо је на Требишњици узео толико маха, да су клубове имали сви градски квартови, а и нека већа предузећа. Многи младићи жељели су да играју са лоптом у води. Лига је почела у августу 1956. године, а сљедеће године била је најмасовнија. На такмичењу је тада учествовало више екипа са преко 100 играча! То је у то вријеме сигурно било најмасовније такмичење у том спорту, у земљи. Најпознатије екипе су биле: Центар, Крш, Полице, Стари град, Брегови. Највише успјеха у пoчетку имала је екипа Центра, која је освојила побједнички пехар СОФК-е. Највише, пет пута, побједник лиге била је екипа Крша. У Градској лиги нису могли наступати активни играчи "Леотара". Тренери су били "леотарци", који су активно престали да играју ватерполо. Утакмице Градске лиге игране су, углавном, у поподневним сатима, а недјељом и доподне, на пливалишту "Леотара". Финални сусрет, обавезно се играо ноћу, под рефлекторима. По угледу на ову лигу, касније је у Требињу оформљена љетна лига у фудбалу - популарна "Олимпијада".
У Требињу се одржавало и првенство гимназије у ватерполу. Играли су разреди између себе. Највише успјеха имали су матуранти, ученици осмог, завршног разреда. Пред крај септембра 1954. године, у Требињу је одиграна једна интересантна утакмица. Састали су се репрезентација Гимназије и "Леотар", тада први пут првак Републике. Играли су неријешено 4:4. Састав Гимназије је био: Душко Чучковић, Љубиша Анђелић, Мирсад Ћатовић, Милан Вукасовић, Мехмедалија Будалица, Угљеша Анђелић и Васо Новаковић. Интересовање је било велико па се на пливалишту окупило преко хиљаду гледалаца. Никада касније репрезентација Гимназије није играла, па јој је то била прва, а нажалост, и посљедња утакмица на Требишњици.
Репрезентација Гимназије
"СЛАНИ" СУСРЕТИ
Највише пријатељских сусрета одиграли смо са тимовима са мора. Сваког љета гостовали смо у мјестима дубровачког и црногорског приморја. У почетку, најбоље односе имали смо са дубровачким "Југом", тада прволигашем. Играчи тог тима, који су престали активно играти, помагали су нам као тренери, судили су важне утакмице, а из "Југа" смо имали и појачања. Наравно, "Леотар" је те актере адекватно награђивао. Добре односе између нас и "југаша" годинама су гајили и одржавали адвокат Раско Барбић и професор Лука Цигановић. Они су били челници у дубровачком пливачком спорту. Никада се нисмо могли равноправно носити са првотимцима "Југа", у којем је увијек било репрезентативаца. Играли смо са "Југом II". Код куће смо побјеђивали, а на Данчама, а касније на базену у Гружу, губили. Те утакмице са квалитетним сусједима биле су нам и те како потребне пред наша првенства. Са њима смо тестирали форму и могућности.
Против "Југа II" остварили смо у Требињу 1962. године, највећу побједу - 6:1 у нашу корист. Голове су тада постигли: Стевановић, Кукурековић, Миленковић и Колић. Осим "Југа" у Дубровнику су била још два клуба - "Будућност" и "Белви". Са њима смо лакше излазили на крај. Са "Гусаром" из Млина и "Цавтатом", одиграли смо око двадесет утакмица.
У Цавтату смо играли уз саму риву, испред рибљег ресторана "Орсан". Бројни гледаоци били су странци. Јели су "зубатац", пили вино и бучно навијали. Само једном гостовали смо у Макарској и то 1955. године. Сусрет са "Галебом" завршио се неријешено 5:5. Прије утакмице купали смо се на великој плажи, окруженој густом боровом шумом. То "безбрижно" брчкање више нам је остало у сјећању него сама утакмица. У Сплиту и Ријеци, који су имали јак ватерполо, никада нисмо играли.
Ипак, најдраже нам је било играти у мјестима на црногорском приморју. Са "Приморцем" у Котору, често смо играли неријешено или тијесно губили. Увијек смо радо одлазили у Ђеновиће. У том мјесту, са "Ривијером", играли смо уз саму магистралу. Странци су заустављали возила, посматрали из кола утакмицу, а знаком сирене поздрављали голове или ефектне акције. Једне године "Ривијера" је била првак Црне Горе. Са "Младости" у Бијелој играли смо уз непосредну близину бродоградилишта. Навијачи су углавном били "бродари". Јаким сиренама пропраћали су голове својих љубимаца. Једном је "Младост" гостовала на Требишњици и изгубила 10:2. Жалили су се на слатку воду ријеке, па је то, наводно, био узрок што су тако лоше прошли. Тада је "Младост" била друга у Црној Гори.
Тих година у сусједној Републици, најбољи ватерполо се играо у Херцег Новом. "Јадран" је имао неколико репрезентативаца - Станишића, Ћирковића, Чукваса. Ћирковић је осамдесетих година био тренер репрезентације Југославије. Изгубио је живот у саобраћајној незгоди, код аеродрома "Ћилипи". Са Јадраном смо редовно губили. У Требињу Новљани никада нису гостовали. Против "Нептуна" у Тивту играли смо само једном и то неријешено 3:3. Играло се уз саму обалу, у центру града, испод реда палми, између којих су гледаоци стајали и пратили игру.
Једини сусрет у Зеленици, против "Галеба", остао нам је у сјећању, не по игри већ по збивању на трибинама. За вријеме игре дошло је до физичког сукоба између морнара и цивила из БиХ, који су ту љетовали и навијали за нас. Дебљи крај извукли су "наши" јер су опасачи "радили". Само једном смо гостовали у Будви, а никада у Каменарима. У том малом мјесту постојао је клуб "Приморје". Били су наши гости у љето 1956. године и лоше су се провели. "Леотар" је лако побиједио са 10:0. Што се тиче голова, очито нисмо били "љубазни". Били смо добри домаћини. Послије утакмице у хотелу "Леотар" Приморци су са уживањем јели наше пите - бурек и сирницу.
Када смо почели, наше пријатељске утакмице играли смо са "Југом". Са тим тимом из Дубровника одиграли смо и посљедњу утакмицу на Требишњици. У предвечерје нашег одласка, у септембру 1965. године, са "Југом II" играли смо неријешено 3:3, пред око хиљаду гледалаца. Тај посљедњи пријатељски сусрет одиграли су: Мишо Борковић, Раде Алексић, Мизо Велијевић, Угљеша Анђелић, Миленко Миленковић, Милан Вукасовић и Мирко Ивановић. Голове за "Леотар" постигли су Миленковић и Вукасовић.
ХЛАДНО-ВРУЋЕ
Када смо ми почињали да се такмичимо ван Требиња, најтеже нам је било играти у Сарајеву са домаћом “Младости”. За нас, са Требишњице, чија је температура воде љети била око 25 степени, било је веома хладно у води Миљацке, којом се пунио базен на Бембаши. Вода у том базену имала је свега 16 степени и била је испод свих дозвољених норми за играње утакмица. У тим условима, без већег искуства и уз одређену трему, ми смо на почетку наше каријере, утакмице губили. Ватерполисти из Брчког и Приједора, лакше су се сналазили у Сарајеву, јер су одрасли на брзим, мутним и хладним водама Саве и Сане. Бањалука је тек 60-их година добила базен у кругу фабрике Целулозе. Ипак, уз добре тренере, таленат и озбиљан рад, дуго се није чекало да преузмемо примат у ватерполу од Босанаца, што се догодило у љето 1954. године.
Тако смо на почетку имали проблема у Сарајеву, а 60-их година ти проблеми за нас “преселили” су се у град на Врбасу. У оквиру првог дијела првенства, у августу 1962. године, изгубили смо у Бањалуци утакмицу са Целулозом 1:0, што је риједак резултат у ватерполу. Толико смо у току утакмице били надмоћни, да смо чак дванаест пута погодили пречку и стативе гола домаћина. Очито врућа вода у базену (35 степени) утицала је на нашу концентрацију. У другом дијелу првенства те године у Требињу све смо довели на право мјесто - “Целулози” смо се реванширали и били први у БиХ.
Ватерполисти “Леотара” у Бањалуци
У Бањалуци у августу 1964. године, на доста чудан начин изгубили смо првенство. Овога пута за “зеленим столом”. Тек се на базену открило да нам нису овјерене здравствене књижице, не нашом кривицом. Да бисмо наступили на првенству, наш вођа пута, агилни Блажо Ковачевић, замолио је предсједника “Целулозе” Лукића, иначе по струци љекара, да нас ту прегледа и ако смо здрави, а сви смо то били, да нам се омогући играње. У вези са тим затражили смо и помоћ ПС БиХ. Истакли смо пређен, напоран пут, дуге припреме, велики трошак, као и то, да би првенство изгубило на популарности нашим неиграњем. Све то, за чудо, није помогло. Предложили смо на крају да наступимо ван конкуренције, али ни то није било прихваћено. У револту, неки наши играчи, упутили су др Лукићу и по неку неумјесну примједбу. Раде Алексић честитао је доктору побједу “извојевану” ван базена”.
И поред свих тих збивања на базену и поред њега, ми смо увијек радо долазили у лијепи град на Врбасу. Имали смо коректне односе са играчима “Целулозе”, а посебно са браћом Јовић. Тако нам у Бањалуци није увијек било “вруће”, већ чешће топло и угодно.
/крај првог дијела/
/наставиће се/
О АУТОРУ
Љубиша Анђелић је рођен 26. октобра 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Дуго година се бавио новинарством. До сада је објавио 11 књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим ”излетима” и у друга пространства. Његове књиге су: ”Ватерполо на Требишњици 1950-1965” (Требиње, 2001), ”Угашени канделабар” (Требиње, 2002), ”Војници Беле лађе” (Требиње, 2003), ”Скалинима у сан” (Требиње, 2004), ”Плава чаролија” (Требиње, 2005), “Маргаретине жеље”, (Требиње, 2006), “Слатка носталгија” (Требиње, 2007), “Ципеле од картона” (Требиње, 2008), “Слика о Антонији” (Требиње, 2009), “Стећци лијепе Мариам” (Требиње, 2010) и “У сјенци платана” (Требиње, 2014). Живи у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?