И ове недјеље доносимо занимљиве приче из књиге "Ватерполо на Требишњици", аутора нашег суграђанина, хроничара и новинара Љубише Анђелића.
НИКАКО ДО ЛИГЕ
Три пута смо имали шансу да се домогнемо савезног ранга такмичења. Због разних околности, а посебно недостатка адекватних зимских припрема, нису остварене те велике жеље не само играча, већ и свих љубитеља ватерпола. Још недовољно искусни за већа такмичења, у љето 1954. године, обрели смо се у Београду, на квалификационом сусрету за I савезну лигу са домаћим "Севером". Превезли су нас на острво Аду Циганлију, да у отвореном базену, хладној и пуној лишћа води, у сред густе шуме, окушамо срећу. У таквом амбијенту нисмо могли пружити јачи отпор "Северу" па смо изгубили са 9:2. Тада Београд није имао "Ташмајдан" и "Бањицу", али је домаћин, ипак, отишао да се са "морским" клубовима бори за титулу првака Југославије. Није успио у томе, све док се десетак година касније није појавио "Партизан", који је у ватерполу преузео примат, не само у земљи већ и у Европи.
Друга шанса за пласман у већи ранг такмичења, указала се у љето 1956. године. То су биле квалификације за II савезну лигу, а ми смо били домаћини. У Требиње су дошли суботички "Спартак", "Вела Лука" са Корчуле, "Приморац" из Котора, "Љубљана" и "Раднички" из Зрењанина. Најтеже је било са "Спартаком", у коме су играли близанци-браћа Ладоцки. Одлично су пливали, а тешко их је било разликовати. Углавном због њих изгубили смо утакмицу са 7:2. Добро смо се држали против првака Хрватске "Вела Луке". Од њих смо поражени 3:1, тек у другом полувремену. Са Которанима смо играли неријешено 1:1, такође и са Љубљаном 5:5, једино смо побиједили тим из Зрењанина са 4:3, тада првака Србије.
На тим утакмицама боје "Леотара" су бранили: Ешо Арсланагић, Љубиша Анђелић, Перо Поповац, Ивица Ваљало (појачање), Мирсад Ћатовић, Зијо Сараџић и Милан Вукасовић. Тада смо били четврти, иако смо, са мало више среће, могли и боље проћи. Као првак републике "Леотар" је 1958. године стекао право учешћа на квалификацијама за II савезну лигу, које су се одржале у Крању. Нисмо учествовали због тешке финансијске ситуације у клубу.
На посљедњим квалификацијама у Требињу 1962. године, такође за II савезну лигу, пружили смо знатно боље игре, али нисмо успјели ући у већи ранг такмичења. Крајем августа на тим квалификацијама судјеловали су: "Јединство" из Задра, "Бечеј", "Ривијера" из Ђеновића, "Језеро" из Беле Цркве и "Леотар". Послије доста промашаја и недостатака среће изгубили смо са 2:0 од побједника турнира "Јединства". И са тада добрим "Бечејом" подијелили смо бодове - 2:2. Старог познаника и ривала "Ривијеру", послије доста муке, успијели смо побиједити са 3:2, а много лакше аутсајдера турнира "Језеро" 3:1. Имали смо на крају исто бодова као другопласирани "Бечеј", али слабију гол разлику, па смо били трећи. Тада нас је водио искусни тренер Лука Цигановић. Његов стручан рад и корисни савјети нису нам помогли да се пласирамо у II лигу.
Што се тиче ових турнира, није се за нас остварила она народна "трећа срећа". "Леотар" је 1965. године учествовао на "Сусретима солидарности" у Скопљу. И поред јаког састава турнира заузели смо високо треће мјесто, иза репрезентације ЈА и репрезентације Аустрије. Приход са турнира ишао је у корист порушеног Скопља, па смо и ми Требињци скромно допринијели обнови главног града Македоније.
Детаљ са утакмице "Леотар" - "Спартак" Суботица
ТЕШКО СА "ГУСАРИМА"
Сваког љета, у Требињу или на страни играли смо утакмице, а највише је било пријатељских. Интересантно је, да смо за 15 година постојања имали само три међународна сусрета, и то све на нашем пливалишту. Никада нисмо гостовали у иностранству, иако смо позивани.
Први у нашем граду гостовали су ватерполисти из Шведске. То је био "Хелас", првак те земље, који је у наш град дошао у августу 1961. године. За ту утакмицу владало је незапамћено интересовање. На трибинама се тада окупило око 3.000 гледалаца. Играло се увече и све је било у реду до почетка другог полувремена. Под великим теретом попустила је дрвена грађа и испод поломљених трибина нашло се више гледалаца. На срећу нико није погинуо. Само је неколико навијача задобило лакше повреде. Што се тиче саме утакмице, изгубили смо од "Хеласа" са 4:3 у доста равноправној игри. Превладало је веће интернационално искуство "Хеласа", кога ми до тада нисмо имали. Послије сусрета, у хотелу "Леотар", викинзи су обилато вискијем "залили" побједу. И сутра дан, при растанку, нису штедјели жестока пића, тако да су од нас боље прошли угоститељи.
Другу међународну утакмицу "Леотар" је одиграо у септембру 1962. године са "Спартаком" из Прага, прваком тадашње Чехословачке. Гости су нас надиграли и побиједили са 5:1. Тај сусрет је водио савезни судија Јелић из Дубровника. Гости су остали дан послије утакмице да би разгледали град, али су више пажње посветили текстилу него старинама. Куповали су кишне мантиле-тада популарне "шушкавце", најлон кошуље, чарапе од перлона и другу робу. И њима се изгледа исплатило гостовање у нашем граду.
Трећа, нажалост, и посљедња интернационална утакмица у Требињу, одиграна је са "Баллутом" из Ла Валете са Малте 1963. године. По понашању гостију на утакмици, као да су се потврдиле претпоставке да су Малтежани потомци гусара, који су се послије више година крстарења морем "скрасили" на Малти. Као републички судија водио сам ту утакмицу. Малтежани су играли тако грубо да се наши играчи и поред побједе од 5:3 нису радовали. Били су стално ударани, гребани и потезани за гаћице под водом, па су по тијелу имали бројне модрице. Приговарали су, што их као судија, нисам заштитио. Да сам то, стриктно по правилима учинио, морао бих из игре искључити све играче "Баллуте", осим голмана. Тада би дошло до прекида сусрета и, наравно, до скандала. То није било у интересу управе "Леотара", а нити града. Тај први интернационални успјех остварили су: Паско Шолетић, Раде Алексић, Зоран Кукурековић, Миленко Миленковић, Иво Колић, Мишко Стефановић и Милан Вукасовић. Послије сусрета у хотелу "Леотар" на банкету, све лоше са пливалишта брзо смо заборавили. Баш тих дана Малта је требала да добије независност, да се ослободи колонијалног јарма од Енглеза. Играчи "Баллуте" нису се баш много томе радовали. Рекли су да добро живе од рада у енглеским базама па се боје шта ће радити и од чега ће живјети кад Енглези оду. Ми смо мислили да нема веће радости од дочека дана независности, па нам је понашање гостију било веома чудно.
У Требињу су требали гостовати и "Диана" из Беча и њемачка екипа "Магдебург". До тих сусрета никада није дошло.
"Леотар" - "Балутта" са Малте
/наставиће се/
О АУТОРУ
Љубиша Анђелић је рођен 26. октобра 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Дуго година се бавио новинарством. До сада је објавио 11 књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим ”излетима” и у друга пространства. Његове књиге су: ”Ватерполо на Требишњици 1950-1965” (Требиње, 2001), ”Угашени канделабар” (Требиње, 2002), ”Војници Беле лађе” (Требиње, 2003), ”Скалинима у сан” (Требиње, 2004), ”Плава чаролија” (Требиње, 2005), “Маргаретине жеље”, (Требиње, 2006), “Слатка носталгија” (Требиње, 2007), “Ципеле од картона” (Требиње, 2008), “Слика о Антонији” (Требиње, 2009), “Стећци лијепе Мариам” (Требиње, 2010) и “У сјенци платана” (Требиње, 2014). Живи у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?