У трећем наставку прича иу "Ватерполо на Требишњици 1950-195" аутора нашег суграђанина Љубише Анђелића, доносимо занимљива свједочења о првим гостовањима наших ватерполиста у Сарајеву, "незаборавној" Бембаши", чувеном "ћиру" и другом мјесту на Сави у Брчком.
ЧАЈ У АВГУСТУ
Прво званично гостовање у сениорској конкуренцији имали смо на првенству БиХ у Сарајеву, у љето 1952. године. У Требињу смо “оставили” жарко љето , а у Сарајеву доживјели праву зиму. Све је од почетка наговјештавало да ћемо се смрзавати, већ од уласка у студенстки центар “Слободан Принцип-Сељо”, у центру града. Када смо се припремали да легнемо, на зиду једне собе са више кревета, примијетили смо натпис “СИБИР”. То је сигурно написао неки студент јер се тих, послијератних година, мало ложило зими у домовима.
Највише невоља и изненађења доживјели смо на самом базену на Бембаши. Базен се пунио мутном водом Миљацке, а температура воде била је око 16 степени! “Промрзли” смо од саме помисли да ћемо у тако хладној води играти. Тада се ватерполо играо у два полувремена. Некако смо издржали прво полувријеме, против домаћина “Младости”. У паузи, потпуно промрзли, изашли смо из базена и дрхтали од зиме пред Сарајлијама. Наше муке први је примијетио предсједник ПС БиХ Богдан Максимовић. Наложио је домаћинима да нам донесу топли чај. Умјесто да пијемо чај, ми смо се са њим полијевали по тијелу да би се мало загријали! Гледаоце је то увелико занимало па су нас обасипали разним, не баш за ухо пријатним ријечима. Било је и повика “размажени јужњаци”, “слабићи” и друго. Ми на то нисмо обраћали пажњу, већ смо на све начине покушавали да не наставимо утакмицу.
Тражили смо од нашег капитена Ћатовића, да се утакмица прекине, а када то није успјело, ми смо одбили да поново уђемо у базен. Љубо Нинковић покушао је да се сакрије у WC-u на базену, Милан Вукасовић се изгубио међу навијачима, али су их открили и позвали на базен. Драстично је реаговао резервиста Тошо Милеуснић. Да би избјегао наставак игре наглас, да сви чују, опсовао је судију. Ни то чак није помогло. Дјелилац правде намјерно је пречуо увреду, па је и Тошо остао у игри. Некако смо одиграли друго полувријеме и мислили да што прије побјегнемо са Бембаше. “Младост” нас је са десет голова просто “потопила”, али нико од нас тада није мислио на резултат ни пласман на првенство. То “смрзавање” и дебакл на Бембаши доживјели су: Ешо Арсланагић, Томо Копић, Љубо Нинковић, Ахмо Ћатовић, Љубиша Анђелић, Зијо Сараџић, Милан Вукасовић и Тошо Милеуснић.
Неколико година касније гостовали смо у Бањалуци. Играли смо са “Целулозом” у базену фабрике. Вода у базену, која је претходно протицала кроз машине, имала је око 35 степени! Ту нам је, чини се, било теже играти него у Сарајеву. Од вруће воде губили смо дах. Нисмо могли нормално дисати. Због тога нисмо играли пуном снагом и нисмо могли показати нашу праву вриједност.
Често смо гостовали и на мору. Морска вода нам је “пекла” очи, па су нам на крају утакмице беоњаче биле црвене-упаљене од соли. За Приморце, када би гостовали код нас на Требишњици, било је такође проблема. За вријеме игре су нам говорили: “Ајме, што је шупља ова ријека”. Наравно, због недостатка соли, вода Требишњице, није имала густоћу као морска, па се у њој теже пливало. Тако, свима је нешто сметало. Нама из Требиња највише Бембаша. Због тога нам је и најдуже у сјећању остало полијевање чајем усред августа.
С лијева: М. Вукасовић, Љ. Анђелић, З. Сараџић, Е. Арсланагић, Т. Копић, Љ. Нинковић, А. Ћатовић.
“ГОРКЕ” САРДИНЕ
На првенству у ватерполу и пливању у Брчком 1953. године, домаћин нам је била Сава, тада расадник врсних пливача. На брзој и мутној Сави, тада смо у ватерполу освојили друго мјесто, иза домаћина. Све до пред крај резултат је био 3:3. Тада је четврти гол постигао Ватић и Брчацима донио титулу првака БиХ. Наш клуб је тада био без материјалних средстава. До Брчког путовали смо популарним “ћиром”, готово два дана. За храну смо понијели жутог америчког сира, мармеладе из конзерви, а ни хљеба није било довољно. Негдје на средини пута, кроз врлетну Босну, у III разреду “ћира”, већ смо били гладни. Више смо размишљали о храни него о предстојећем првенству.
У нашем вагону, са друге стране дрвених клупа, сједила је група војника, који су ишли у прекоманду. Често су вадили руксаке испод клупа и нешто у сласт јели. Ми смо их, са доста знатижеље, али и зависти посматрали. Када смо се сви у вагону мало опустили и почели дријемати, два нераздвојна друга, Брано Поповац и Тошо Милеуснић, кренули су у акцију. Спретно су испод клупе извукли један руксак. Из њега су неопажено узели једну дугачку лименку сардина и руксак опрезно вратили на старо мјесто. Отишли су у WC и некако отворили драгоцјену конзерву. Без хљеба, на брзину, појели су рибу. Послије “слане” гозбе, обилно су се напили воде. Утолили су глад, али су то “скупо платили”. Све вријеме до Брчког Брано и Тошо провели су на клозетској шољи. Када смо дошли на такмичење, нису били способни за наступ и били су међу гледаоцима на Сави.
Проблеме, ван пливалишта, са Браном и Тошом, имали смо и на једном гостовању у Сарајеву. Одсјели смо у старом хотелу “Пошта”, у центру града, преко пута Позоришта. Њих двојица, који су на путу увијек правили проблеме, смјештени су у исту собу, што је био пропуст вођства “Леотара”. Јака музика и гласна пјевачица нису нам дали да заспемо дубоко у ноћ. У неким собама настао је прави лом. Највише немира правили су баш Брано и Тошо. Скакали су по креветима и “мачевали” се дрвеним држачима за сторе. Када су их поломили, то се догодило и са чашама и са бокалом. Сломљени инвентар бацали су са трећег спрата, срећом, тачно у контејнер у дворишту хотела. Нико није страдао, а изгредници су оштро прекорени. Измирена је штета хотелу, па смо и са материјалне стране тада у Сарајеву имали проблема.
/наставиће се/
О АУТОРУ
Љубиша Анђелић је рођен 26. октобра 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Дуго година се бавио новинарством. До сада је објавио 11 књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим ”излетима” и у друга пространства. Његове књиге су: ”Ватерполо на Требишњици 1950-1965” (Требиње, 2001), ”Угашени канделабар” (Требиње, 2002), ”Војници Беле лађе” (Требиње, 2003), ”Скалинима у сан” (Требиње, 2004), ”Плава чаролија” (Требиње, 2005), “Маргаретине жеље”, (Требиње, 2006), “Слатка носталгија” (Требиње, 2007), “Ципеле од картона” (Требиње, 2008), “Слика о Антонији” (Требиње, 2009), “Стећци лијепе Мариам” (Требиње, 2010) и “У сјенци платана” (Требиње, 2014). Живи у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?