У канцеларију Службе за правне послове често је навраћао популарни фабрички потрчко Голуб Зец, доносећи пошту, фактуре, пакете или различите друге службене писаније. Нико осим правника Синише, који му је скнадио реферат, није знао тачан опис његових послова, па се Голуб, осим као курир, могао често видјети и на самој производној траци како ревносно пуни кутије са бургијама, или у фабричком ресторану. док врло марљиво усипа у тањире предвиђени мени.
Утоварања и истоварања боца са кисеоником у камион, такође су спадала у његов „ресор”, а посебна је прича била са косидбом фабричког парка, коју је Голуб сваке године почетком љета сам обављао – чак се изборио да му се од фабричких пара купи „службена” коса, са белегијом и водијером. Тих касних мајских дана, парајући звук косе, која је обарала снопове траве, годио је уху сваког запосленог радника, па су они често паузу користили да на клупи у парку поједу доручак гледајући Голуба како, као у неком трансу, напредује кроз зелену пртину. Често би био и охрабрен са: „Ха, Голубе, јуначе!”, а дешавало се и да би неко, неријетко и слободнија радница, рекао какву нејасну доскочицу, послије које би сви праснули у смијех. Голуб би тада застајао, усправљао косу испред себе и почео да дуж оштрице прелази белегијом, не гледајући у своје руке, већ нетремице и опасно у групицу из које је дошла провокација. Смијех би, као по команди, одмах утихнуо.
Својим највећим успјехом у „каријери” Голуб је сматрао објављивање његове фотографије на читавој насловној страни фабричког листа „Алат” – како коси. Фотограф Пеђа га је ухватио нагнутог напријед са раздрљеном кошуљом и длакавим прсима, у моменту када је са косиштем дошао скроз лијево и само што није кренуо да оштрицом захвати нови сноп траве. И генерални директор, познати љубитељ умјетности, у неколико наврата обратио је пажњу на фотографију, чак је показивао и гостима из иностранства, указујући на Голубов концентрисани и занесени поглед, овјековјечен на њој. Важно је рећи и да је за тај снимак, на изложби у Горњем Милановцу, Пеђа добио прву награду. Голуб је слику, одмах по објављивању, налијепио на свој метални ормарић и био врло поносан на њу, а када је једном приликом тајанствено нестала, у ресторану пуном радника Голуб је устао, лупио шаком о сто и закрвављених очију рекао утихнулом аудиторијуму:
– Некоме би сутра могла мајка закукати! – па погледом, попут скенера, прешао по присутнима.
Фотографија се већ у сутрашњој јутарњој смјени поново нашла на свом старом мјесту, гдје стоји и данас, истина нешто скорена и пожутјела.
Међутим, најинтересантније у читавој овој причи о популарном фабричком потрчку, чије је и име и презиме било идентично са називима животиња, је чињеница да се међу радницима о њему никада није говорило као о Голубу или Зецу, већ је имао надимак са називом треће животиње – Вепар!
Једног хладног и кишовитог јутра, пред 29. новембар, када је синдикалиста Душко освануо у фабричком кругу са камионом пуним свиња довезених из Шапца, ту се нашао и незаобилазни Голуб да помогне око праведне расподјеле живог меса, која је некада знала бити извор озбиљних чарки међу радницима. Пошто је и сам наручио свињу од око 150 килограма, Голуб је, стојећи по киши међу животињама на каросерији, одлучио да прво одвоји једну такву за себе, па да се онда посвети радницима, који су доље на асфалту грајали и обраћали му се:
– Голубе, за мене једног вепра од сто ока! – или – Ја сам се прва уписала за двоје малих кизмића! – или – Голубе, лани си ме зајебо за ону крмачу, овај пут, вала, нећеш!
Видјевши једну снажну и угојену мушку свињу одговарајуће тежине, коју у општем кркљанцу није желио изгубити из вида, досјетио се спасоносног рјешења. Из џепа на прсима извадио је мастиљаву оловку те одозго преко свињских леђа почео да пише. Животиња је била покисла, па није морао да стално језиком влажи оловку, која је остављала по свињској длаци врло јасан тамноплави траг: „Голуб”.
Шта Ви мислите о овоме?