Он и Она су двадесет година живјели уз Јована, и одавно су престали и помишљати на проширење породице, када се, вјероватно и уз божију помоћ, ипак десило. Тих девет мјесеци до његовог доласка проживјели су попут најљепшег сна, као да то нису већ прошли са Јованом, студентом електротехнике. Девет мјесеци маштања, брижљивог припремања, вођења рачуна и о најмањим ситницама, коначно су резултирали појављивањем малих црних очију, које су их из постељице упитно гледале. Њихов Мики. И Јован је био одушевљен...
Он, који је сам радио и који је добро зарађивао, и прије очекиваног датума узео је одмор, а директору је (први пут у животу) најавио и могућност отварања боловања. Након одмора. Она... Њен живот је поново добио нови смисао и тако пожељну конкретнију обавезу, коју одавно није имала. Јован је био изузетно самосталан момак и скоро да није захтијевао никакву пажњу, јер је већ непуну годину живио са дјевојком у њеној гарсоњери... Далеко од тога да је Она љенчарила по кући док је муж напорно радио у архитектонском бироу, али слободног времена је имала напретек. Сада је, још од раних јутарњих часова, почињала слатка нервоза, а некада и мала драма: прво око пресвлачења и храњења, затим око ритма дневног спавања, па најновијих дијеталних препорука, благе масаже тијела, извођења на дневну свјетлост... па опет све испочетка. Дан се завршавао фуриозним купањем, храњењем и успављивањем, уз наизмјенична ноћна дежурства. То племенито буђење, у ствари панично скакање на само Микијево мешкољење, а о плачу да се и не говори, те припремање хране из кутије, одређивање њене топлоте у флашици са цуцлом, па Микијево задовољно „вучење” садржаја, нешто је што Она (а и Он) никада неће заборавити. А тек његово задовољно мљацкање послије оброка, са брзим тоњењем у сан. Срећица њихов! Руку на срце, све су то прошли и са Јованом, али су ваљда тада били млађи (и луђи!).
Прве вакцине, храбро заједнички савладана лака прехладица, прелазак на чврсту храну... и да, јако важно... контрола какења и пишкења... какав диван редослијед побједа и свијетлих тренутака, које су заједнички поново упознали. Љубав међу њима, увијек дубока и постојана, сада је кулминирала. Он је њу звао – мамицом, а она њега – татицом... Јован је, без трунке љубоморе, само вртио главом и смијао се... Читав дневни боравак био је испуњен Микијевим фотографијама, кога су уредно сликали на сваких петнаест дана.
Пријатељи, за које су знали да им представљају подршку, навраћали су редовно и интересовали се преко телефона о Микијевом напредовању, а они у чије су добре намјере потајно и сумњали, показали су своје право лице... Љубомора... људска злоба, свуда око нас... они им неће недостајати, нека се гуше у сопственој биједи...
Онда се десило. Она је са Микијем свакодневно одлазила у велики парк гдје би он трчкарао и играо се у пијеску, дружио се са малим вршњацима или сам правио враголије. Знала је са њим и сјести „Под платане” гдје би се освјежили соком или хладном водом... Вјероватно је, као што касније рече доктор К, Мики претјерао са активношћу, а Она се није разумјела у влажност ваздуха. Знала је да температура није много висока и пустила је Микија да ужива, као и обично. Уосталом, у парку је било још мајки и све су се понашале слично као и Она. Пакао је, у ствари, настао десетак минута по доласку у стан, када се Мики неуобичајено смирио, затим је почео отежаније да дише, уз грубо кркљање, које ју је просто пресјекло. И коначно – то колутање очима уз подрхтавање ногу. Она је вриснула и лице прекрила длановима (била је сама, јер је те недјеље Он коначно, послије толико времена, одлучио да посјети болесну и изнемоглу мајку). Није знала како, али зграбила је Микија у наручје и стрчала низ степениште. У магновењу се сјетила да у сусједству приватну ординацију има доктор К, и трчећи молила Бога да га затекне тамо. Био је. Одмах је препознао проблем. Иако са њим, због викенда, није било сестре, сам је брзо под хладним тушем сквасио велики пешкир и обмотао га око голог Микијевог тијела. Затим га је и трљао њиме, а када је Мики... душа мамицина... поново нормално прогледао и престао да се тресе, дао му је и двије инјекције. Улажење игле у мало дебело месо, није могла да гледа, већ је са болним грчем на лицу окренула главу у страну...
Доктор К јој је врло једноставно објаснио. Мики је претјерао са физичком активношћу. Тог дана није било превише вруће, око тридесет степени, али је влажност ваздуха била веома изражена, па није омогућавала нормално знојење и губљење топлоте из тијела. То је резултирало неком врстом топлотног удара, са посљедичним конвулзијама, односно грчевима, јер се Микијева температура од преко 40 степени није могла објаснити никаквом инфекцијом, чији симптоми су по доктору К и поред детаљног прегледа – изостали. С обзиром да у болници тај дан није било никога од специјалиста, доктор К је препоручио да се Мики одмара код куће у провјетреној просторији, уз освјежавајуће хладне (не ледене!) напитке, а он ће лично навраћати до њих у контсолу сљедећих неколико дана. Прије поласка, позвала је мужа и уз плач му објаснила...
Само што је Микија ставила у постељу, Он је почео да луђачки звони на вратима. Отворила му је, а онда скрхана пала у његов загрљај. Грцали су обоје и љубили се кроз сузе које су се мијешале и квасиле им узавреле образе...
Онда се из унутрашњости стана зачуо слабашан плач. Обоје су претрнули, а када је тај њежни гласић прешао у снажан и весео ПСЕЋИ ЛАВЕЖ, разњежено су се насмијали. Док је њихов псић Мики и даље весело лајао, њих двоје су пали једно другом у загрљај.
Мики... срећа мамицина и татицина...
Шта Ви мислите о овоме?