Slika 1 (1)-min.jpg

– Dobro jutro, profesore, recepcija ovdje!

– Dobro jutro! Vi ste Slavice?

– Ja sam profesore, nije prerano?

– Ma, ne, znate da sam ranoranilac...

– Profesore, imate vezu sa Sarajevom.

– Sa Sarajevom?... Otkud to?... Pa spojite me, molim Vas!

***

– Halo, jesi ti, ba, profesore!?

– Da, ja sam! S kim imam čast?

– Ovdje Fahrudin iz Saraj’va. Jedva te, bolan, pronađoh!

– Da... sada sam ovdje... u Gradu...

– Pa fino, ima se – more se! Stanuje se u hote- lu... kafica „Pod platanima”. Ona mala sa recepcije – pravo cvrkuće – a!... Svaka čast, hadžija si profesore! Neka, neka!

– Nije to baš tako. Sobicu u hotelu su mi dodijelili ovi...

– Dobro je, ba, profesore, dobro je...

– Što ste me zvali... Fahrudine?

– Vidi profesore, imam neke tvoje slike, one vel’ke, ba, metar i po, sa metar. Kaže Rizo da su uljane.

– Ulja na platnu! Da li su u velikom drvenom sanduku?  

– Jesu! U tamnozelenom! Boja – pravo dobra, profesore... Piše na njemu: „Pariz ’90”...

– Da, da, nisam ih raspakivao poslije Pariza, baš ste ljubazni što hoćete... je li... da ih...

– Ma, jašta sam nego ljubazan, Skenderija profesore, stara raja... Traže mi ih ove Sanđaklije... ušli u ćetnićke stanove... pa hoće, eto, da imaju i slike... ne smeta im što su i one ćetnićke...

– Pa šta želite od mene?

– Ćuj njega, šta želim!? Hoću ćovjeće da ih prodam, pa ko pravi Sarajlija, želim ih prvo ponuditi tebi. Red je, ti si ih crto. Jebi ga... jes da si... Srbin... ali... ima jedan Stojan u komšiluku, moja majka ga ne razdvaja od mog jarana Rize, iako je...

Slika 2-min.jpg

– Nudite mi da kupim – moje vlastite slike!?

– Aferim, profesore! Znao sam da ćeš bit zafalan. Jebi ga, svi kažu da sam bolećiv i mehak! Jedino, što slike više nisu tvoje – nego moje!

– Pa, koliko ih cijenite, Fahrudine!?

– Deset komada – deset hiljada!... To je ko za tebe!... I još ću ti ih dobacit do Mostara!

– Hiljadu – za jednu sliku!?

– Ja... ti si ih crto, jarane, znaš da vrijede tol’ko!  

– Fahrudine, rado bih kupio, ali nemam te pare, jedva sastavljam kraj sa krajem! Žena i ja živimo u hotelskoj sobici, u suterenu, preko puta vešeraja... Smjestili nas privremeno, ovi iz opštine... Nego, moj Fahro, jeftino ih dajete... samo jedna slika vrijedi deset hiljada! Časna riječ!

– Jedna – deset ’iljada!?... Ma šta kažeš, ba!?... Imo sam ja njuh... Rizo se zajebo, uzo tvoj namještaj, jedva ga je uvalijo porodici nekog šehida, za samo pet cenera... I veliš, jedna – deset hiljada!? Mašalah!

– Tako je, moj Fahro! Ne prodajite ih ispod te cijene! Strpite se, vremenom će postati i skuplje...

– Svaka čas’ profesore! Najbolje da pitam ove strance, unproforce, što se kurče po čaršiji, puni su ko brod!

– Pa eto... sretno!

– Profesore, hadžija si! Nemoj bit na kraj srca! Jebi ga... ovaj rat... Kome niko nije pogino... je li... Ma dobro, ti ćeš sebi nacrtat druge, pa se javi! Ako ja provalim kod ovih unproforaca!... Ajde, selam, profesore!