U predvečerje, septembra tridesetog,
devetsto devedeset prvog ljeta,
poput kakva čardaka ukletog
razapeše šator, iz sanitetskog kompleta.
Nije trebalo dugo, već sutra,
počelo je da tutnji s juga.
On je baš tamo i ovog jutra,
utrobu cijepa zloslutna pruga.
Samo što obukoh bijelo odijelo,
sirena, pinc-gauer, otvaram vrata,
garavo lice, beživotno tijelo,
rana na čelu moga brata.
Vazduh mi fali, majka u mislima,
kolega pokuša: „To nije tvoj brat!“.
Masa me sklanja, pogled se otima,
na ruci mrtvoj, moj poklon – sat!
-min.jpg)
Šta Vi mislite o ovome?