У предвечерје, септембра тридесетог,
деветсто деведесет првог љета,
попут каква чардака уклетог
разапеше шатор, из санитетског комплета.
Није требало дуго, већ сутра,
почело је да тутњи с југа.
Он је баш тамо и овог јутра,
утробу цијепа злослутна пруга.
Само што обукох бијело одијело,
сирена, пинц-гауер, отварам врата,
гараво лице, беживотно тијело,
рана на челу мога брата.
Ваздух ми фали, мајка у мислима,
колега покуша: „То није твој брат!“.
Маса ме склања, поглед се отима,
на руци мртвој, мој поклон – сат!
-min.jpg)
Шта Ви мислите о овоме?