Слика 1-1.jpg

– Пи, пи, пи, дабогда липсали једно на другом! – клела је стара чистачица Даринка, пљуцкајући по медицинском чаршаву, на коме је уочила карактеристичну флеку. То се десило у соби шефа Пријемног одјељења градске болнице, популарног доктора Марића, специјалисте за неурохирургију, чији се радни вијек неумитно ближио крају. Не само запослени у медицинском центру, већ и житељи читавог Града, одавно су се навикли на ванбрачну везу овог врло стручног и искусног љекара и његове много млађе, главне медицинске сестре, Јанице, која се неуморно упињала да својој непобитној сексипилности дода и тако пожељну дозу фаталности. О овој узбудљивој „романси” изгледа да није била обавијештена само докторова супруга.

***

Сестра Јаница је своју медицинску каријеру започела као радница у болничком вешерају, гдје је примљена захваљујући тадашњем директору који је потицао из истог села као и њена породица. На једвите јаде завршена средња еколошка школа није јој омогућавала никакво запослење, па се млада и згодна еко-техничарка нашла међу бијелим и зеленим чаршавима, компресама и медицинским униформама, које је послије сортирања, убацивала у велику машину за прање. Затим је на ред долазило простирање веша на конопцу испред болничких гаража и, коначно, пеглање у електричној преси. У том послу, једном приликом ју је затекао доктор Марић, када је сишао до вешераја како би му нека од старих доброћудних радница на брзину пришила неколико дугмади, отпалих са његовог радног мантила. С обзиром на то да се радило о послијеподневној смјени, доктор је у сутерену затекао само младу Јаницу, зацрвењену и ознојену од врућине и водене паре, и што је много важније – врло оскудно обучену. Како су се нашли на поду вешераја, умотани у тек испеглане чаршаве, доктору Марићу никада није било у потпуности јасно, али такав доживљај у његовим позним годинама потпуно му је промијенио животну филозофију.

– Ти си миш мој мали! – шапутала му је на ухо пред заједничким врхунцем, а истим га је именом касније знала дискретно назвати и у свакодневним ситуацијама. Недуго потом, ауторитативна докторка Бранка, шефица Хируршког одјељења, заколутала је очима и непримјетно се прекрстила када је у вечерњој визити затекла колегу неурохирурга како у љекарској соби, кришом, заједно са младом радницом из вешераја, куса болничку чорбу, из истог тањира!

Када је доктор Марић, на приједлог Комитета, именован за директора болнице, своју младу љубавницу је унаприједио у врло пожељно и атрактивно занимање послужитељице пићем на јутарњим састанцима колегијума. Чим би шефови одјељења засјели у пространом директоровом кабинету и необавезно почели коментарисати актуелна догађања у установи и граду, ушла би Јаница у прекраткој и преуској гардероби и са љубазним осмијехом питала докторе шта ко жели попити. Доктор Марић се тријумфално смијуљио и шепурио попут пауна, док би Јаница стрпљиво примала поруџбе. Већина доктора би наручила кафу (слађу, горчу, или нажалост, ону са „сахарином”), а само ријетки, шипков чај или тек чашу обичне воде, као докторка Бранка. Старом хирургу Бјелопавлићу толерисала се и домаћа лозовача.

Једном приликом је Јаница ишла од једног до другог љекара, уносећи им свој заносни деколте у лице, те љубазно и враголасто, како је само она то знала, слушала наруџбе уз понеки слободнији и двосмисленији коментар. Када је дошла до доктора Марића, деконцентрисано му је рекла, и не персирајући га:

– Мишићу, за тебе кафа!?

Докторка  Бранка  се  загрцнула,  прскајући  воду из уста, све по наштампаном статистичком извјештају о броју оперисаних пацијената, па тог јутра састанак није ни одржан...

Доктору Марићу овај инцидент није засметао да се заложи и грдно задужи код свог колеге из студентских дана, сада декана Више медицинске школе у Сарајеву, да му помогне око једне женине родице која је, ето, завршила еколошку школу, па сад дијете жели да се преоријентише... Тако је Јаница, као риједак кадар са завршеном вишом медицинском школом, осванула на мјесту главне сестре болнице. Доктора Марића је, одмах по његовом пензионисању, одбацила као папирну марамицу. Он је заувијек у Граду жив сахрањен, пошто је само мјесец дана послије супругине преране смрти дошао у болницу и плачући лупао на Јаничина врата, али му их она и поред његовог јадног посртања није хтјела откључати...

***

Потоњи рат, већ зрела (и удата), али и даље привлачна, Јаница је провела прилично повучено, радећи ситне  административне медицинске послове, јер, с обзиром на начин стицања дипломе, није ни знала манипулативне вјештине. За њу је једном приликом, на некој прослави, курир Ћетко, онако, под гасом рекао:

– Јаница је медицинска сестра, која је у животу више ињекција примила, него дала!?

Само је она знала, мада то ни нама није тешко наслутити, како се са вишом медицинском  школом успјела уписати директно на трећу годину одјељења београдског „Хипертренда” у Дунавском Петровцу, а да јој двије године те школе буду признате као факултетске. У сваком случају, када се  ситуација  послије  завршетка рата стабилизовала, Јаница је са универзитетском дипломом осванула  у  кабинету министра здравља, нашавши за сходно обавијестити га лично, како је наша Република у њеном лику добила првог дипломираног менаџера у здравству!

Два мјесеца послије њеног „дипломирања” и неколко викенда проведених у Бањој Луци, из Министарства здравља стигло је рјешење о именовању дипломираног менаџера у здравству, госпође Јанице, за в.д. директора градске болнице.

Слика 2-1.jpg

Тог првог јутра, када је осванула у кожној директорској фотељи пространог кабинета, у коме је некада давно послуживала пиће, зазвонио је телефон, а секретарица ју је панично и са глумљеним поштовањем обавијестила да је министар на вези.

Пријатан мушки глас јој се обратио са друге стране жице. Она га је устрептало слушала, док јој је рука махинално почела да задиже сукњу, откривајући чипкасту ластику од црне чарапе, горе високо на бутини (увијек је презирала примитивне, неженствене хулахопке). Када је министар у пригодном флертујућем тону завршио са честитањем, Јаница је самозадовољно спустила слушалицу:

– Миш мој, мали!    

(2014. г).