Почетком тих осамдесетих година, млади доктори, свршени студенти медицине, обављали су једногодишњи приправнички стаж, послије кога су полагали и истоимени испит, па су тек са том дипломом могли да самостално обављају посао, односно да се запосле као љекари опште праксе. И доктор К. је пролазио ту процедуру у градском медицинском центру, боравећи на сваком одјељењу по мјесец-два дана. Највише га је, као и већину његових колега, импресионирала хирургија и био је поносан на повјерено му асистирање током оперативних захвата, које се састојало у скромном учешћу званом „држање кука”. Маштао је да и он некада буде важан љекар, хирург, који одлучује о животу и смрти болесних или повријеђених људи, да уморан, али задовољан, послије вишесатне операције излази са маском из сале и саопштава родбини радосну вијест – да је оперативни захват успио. У ствари, желио је бити попут доктора Фуада, од њега старијег десет година...
Фуад је био млад и амбициозан специјалиста ортопедије и трауматологије који је на самом почетку каријере са неколико успјешних трансплантација кукова и чудесним рјешавањем компликованих прелома екстремитета не само постао популаран у граду, већ скренуо на себе пажњу и професора са сарајевске клинике. Касније, када је руски професор Илизаров изумио спектакуларни апарат за корекцију и продужење раста костију, Фуад је у градској фабрици алатки на своју руку наручио сличан модел и међу првима у Републици почео да се пионирски бави и том врстом хирургије.
Поред тих стручних особина Фуад је био изузетно лијеп човјек, натпросјечне висине, са плавом валовитом косом и челично плавим очима, којима је уз мушки осмијех знао тако продорно погледати, да су младе колегинице, при разговору са њим, мијењале боју у лицу и запињале у говору. О медицинским сестрама да се и не говори... Поврх тога, био је изузетан спортиста и страствени риболовац. Није користио те предности којима га је Бог обдарио, био је узоран породични човјек, отац троје лијепе дјеце. Муслиман. Причало се и – хоџин син. Из околине Стоца. Приликом гозби на одјељењу, које би приредила задовољна родбина успјешно оперисаних пацијената, Фуад је са екипом уживао у пражњењу овала са ћевапима из Мурове ашчинице, па и у домаћем црном вину, не марећи баш стриктно за исламске каноне у вези с алкохолом, но у граду је била позната ствар да на нуђење новца, родбина није смјела ни помислити. Није му уопште сметала „конкуренција” старог Секула из Градске шуме, надалеко чувеног по намјештању костију. Чак се једном на његово инсистирање и састао са надриљекаром па су срдачно „размијенили искуства”.
Доктор К. је на своју велику жалост полако постао свјестан чињенице да га Бог није створио да би у рукама држао скалпел, па се као специјализант ургентне медицине, опет обрео на хируршком одјељењу. Доктор Фуад је био врло коректан према њему и великодушно му показивао вјештине из области мале хирургије, које су доктора К. највише и занимале. Доктору Фуаду је баш у то вријеме умро отац па је доктор К, како и доликује, отпутовао у околину Стоца, гдје је уприличена сахрана старог имама. Приликом саучешћа, у једној од соба њихове породичне куће, накратко је видио људе који су прекрштених ногу сједили на шареном ћилиму и држали дланове испред себе, као да са њих нешто читају. Вјерски муслимански обред.
То га је подсјетило на дјетињство на обалама Неретве, гдје се родио и дванаест година живио у познатом Софином сокаку, кога су многи будући шофери по злу памтили јер су у њега из главне улице морали „у рикверц” да упаркирају ауто, што је мало коме успијевало. На крају Софиног сокака налазила се џамије у коју је, са другарима муслиманима, дјечак К. (из милоште су га звали – Влашче!) редовно улазио, чак присуствовао и обредима, гдје су старе комшије сједиле и „училе” на исти начин као људи у кући доктора Фуада. Чак једном, када је хоџа негдје изашао, дјечак К. се са другом Адемом успио попети до у пола минарета! Међутим, у православну цркву изнад Дома културе никада није ни привирио, јер нису ишли ни родитељи (отац је био милиционeр)...
***
Данас, послије толико година, сви у Граду ће се сигурно сложити да је формирање националних странака на тлу Босне и Херцеговине, деведесетих година, у ствари представљало увод у сами рат. Партије су осниване под паролом „изнуђене” заштите тзв. виталних националних интереса. Доктор Фуад је постао члан градског одбора Странке бошњачке иницијативе и нужно се дистанцирао од колега ангажованих у Странци српске провинијенције. Када су букнули оружани сукоби између два града на граници Херцеговине и Хрватске, градска болница је дошла у жижу интересовања, јер су у њу примани на лијечење они који су били на извору догађања – рањеници са саме линије фронта. Било је и рањених ратних заробљеника. У болници је као некакав ратни супервизор освануо официр КОС-а, иначе поручник ЈНА, који је постао трн у оку већини запослених, а поготово муслиманима. Приликом једног обиласка Одјељења за хирургију, ничим изазван, ошамарио је по лијевом образу доктора Фуада, који би можда и горе прошао да се директор болнице, доктор Ћук, није храбро умијешао и смирио агресивца.
Тај шамар није наишао на осуду какву је својим дјелима у Граду заслужио доктор Фуад. И они које је својим стручним умијећем доживотно задужио сматрали су да је у ствари добро прошао, те да му од једног шамара, који је, руку на срце, скоро и избјегао, неће бити ништа.
Са друге стране, Грађани, које доктор Фуад није оперисао, поменути шамар нису узимали тек за поручников хир и демонстрацију силе, јер он није био обичан официр, већ официр „КОС-овац” који је свакако имао ваљан разлог да га не само ошамари већ и нокаутира. Својим контраобавјештајним радом сигурно је провалио љекарове недозвољене активности, било тајним прислушкивањем докторовог телефона, било пресретањем важног писма упућеног у сарајевску централу. Неки су ишли тако далеко па су помињали и докторово село, познато по злу из Другог свјетског рата, гдје ни до тог дана српска нога није смјела крочити, чак ни да приврати овце, па макар их стотину залутало у злогласну Тврђаву...
Када се ово десило, доктор К. је био у великој жалости јер му је на Иваници од хрватске минобацачке гранате погинуо рођени брат, па није ишао на посао петнаест дана...
И прије него је грађански рат букнуо унутар Босне и Херцеговине, доктор Фуад се са породицом преселио у Сарајево, добивши као искусан стручњак мјесто шефа Одјељења на Ортопедско-трауматолошкој клиници, а непосредно након првих бомбардовања Града из правца мора и доктор К. се преселио у Подгорицу. У ствари, кукавички је побјегао са породицом у сред рата, али се то није наглас причало из пијетета према његовом покојном брату...
Доктор К. је у Подгорици почео радити као шеф Службе за хитну медицинску помоћ, а неколико мјесеци послије доласка, у амбуланти је случајно срео оног поручника безбједњака, који у ствари није био официр, понајмање поручник КОС-а, већ најобичнији војни болничар, због психичких проблема раније послат у инвалидску пензију...
Доктор Фуад се сљедећих ратних година није помињао у Граду, а доктор К. је повремено долазио да обиђе мајку и сви су знали да у залеђу Подгорице, у плодној Зети, има приватну ординацију, гдје дневно зарађује мјесечну специјалистичку плату. Радио је као претеча породичног љекара, за будуће тајкуне, који су у условима санкција међународне заједнице, почињали уносан шверц нафтом и акцизном робом из Албаније, преко Скадарског језера.
Једног пријеподнева доктор К. је кроз прозор примијетио човјека како се са снебивањем шета око његове ординације. Био је лоше обучен и изгледао је прилично збуњено и несигурно. На крају се одлучио и ушао:
– Добар дан!
– Добар дан, изволите!
– Ма, ја нисам пацијент... у ствари, ја сам колега... ортопед...
– О, баш ми је драго! Ја сам доктор К, а ово је моја ординација. Видите да је све скромно, баш по сеоски! У ствари, ја у амбуланти мало радим... идем у кућне посјете... ови шверцери ме ангажују да им пазим на породице...
– Да... да...
– Не радите у КБЦ-у, иначе бих Вас знао...
– Не, не радим у Подгорици... Ја сам доктор Радуновић... из Бјелопавлића сам поријеклом, а управо сам изашао из Сарајева...
– Из Сарајева!? Ма шта кажете, човјече...
– То је дуга прича... Чули сте за Сарајево...
– Јесам, како нисам! Па могу ли Вам како помоћи, колега?...
– Ето, не знам, шта ми је чинити... жена Хрватица и кћерка су остале... Размишљам да и ја у Даниловграду отворим овако нешто, па су ми рекли за Вас! Кажу да сте из Града у Херцеговини?
– Јесам. Могу Вам помоћи око регистрације, да не пролазите кроз административни пакао попут мене!
– О, хвала! Јавићу се ако дефинитивно одлучим. А јесте ли познавали доктора Фуада? Он је у Сарајево дошао баш из Града...
– Свакако да га познајем, и више од тога... Шта је са њим? Сигурно се још бави политиком!?
– Не, не бави се политиком. Био је и остао првенствено љекар. То је частан и поштен човјек. Сваки пацијент за њега је био и остао исти, па био он муслиман или хришћанин. Како у миру, тако и у рату. Мени је у пар наврата братски помогао! И не само мени! Његов сам дужник!
– Ау! Баш ми је драго... Фуад значи...
– Ја нисам могао помоћи Србима да напусте Сарајево, јер сам и сам Србин. Знате... рат је... град опкољен... неке колеге муслимани су ме попријеко гледалe... Он није дао на мене... И не само то, многи Срби који су жељели вани, домогли су се Пала захваљујући гипсу на руци или нози, који им је ставио доктор Фуад...
Ортопед је ускоро отишао. Доктор К. је остао узнемирен. Безброј пута је у себи обрнуо разговор са колегом. Нарочито његове задње реченице. И у току дана више пута се сјетио истог. Увијек би га преплавио талас узвишеног расположења. Из неког разлога тада би осјећао и мравињање по лијевом образу...
***
Те, двије хиљаде и неке године, Бајрам је падао у мјесецу јулу. Била је субота, дан када сваки живи и здрави Грађанин, а неријетко и они занемогли, изађе раније у Град, па се, или мота између пијачних тезги или сједне „Под платане”. Супруга доктора К. је изабрала ово прво, а он... Још док је на првом платану до корза гледао многобројне смртовнице са црним и тек понеку са зеленим оквиром, схватио је да се нешто неуобичајено дешава у граду. Видјевши доста џипова са упаљеним ротационим свјетлима, паркираних између љетње баште и зидина Старог града, као и наоружане специјалце UNPROFOR-а у црним униформама, у први мах је помислио да је у посјету градоначелнику дошао сам амерички амбасадор, али је брзо одагнао ту помисао видјевши групу познатих људи, муслимана из Скандинавије, како поносно и усхићено газе, неприродно и важно гестикулирајући рукама и прегласно причајући и дозивајући сународнике из других група. Улично шаренило, иначе карактеристично за градске улице у току љета, појачавале су дискретно вриштеће боје модерне западноевропске гардеробе. Из наранџастих, жутих, зелених... кошуља и мајица су вирили добро познати ликови дојучерашњих суграђана, који су истина били нешто угојенији и са фризурама и солуфима попут оних на телевизијским звијездама са иностраних кабловских програма. Некадашње градске фаце помало су прикриване и солидно одрађеним зубним протезама, које су бљескале иза насмијаних усана. Доктор К. је схватио – први дан је Бајрама, отвара се реновирана Осман-пашина џамија у Старом граду, срушена експлозивом у току рата.
Доктор је морао појачати пажњу да би уочио и „домаће” становништво, сада некако сиво и једнобојно. У томе несвакидашњем мозаику и шаренилу, ти „домаћи” људи су били лишени свог свакодневног шарма, а свакодневном робом, претјераном незаинтересованошћу и равнодушношћу парирали су поменутој егзалтацији придошлица...
Прије сједања за омиљени сто, доктор К. је пошао да купи београдске „Вечерње новости”. Испред њега, у реду је стајао крупан човјек који је тражио „Аваз”. Иако се налазио иза његових леђа, доктор К. га је препознао по гласу:
– Докторе Фуаде, то сте Ви!?
– Види колеге К, рекох ли ти ја некоћ да ме не персираш...
– Не могу то. Како сте?
– Добро, а ти?
– Добро.
– Породица?
– Може, а код Вас?
– Није лоше. Види ти доктора К...
– Један Ваш колега Црногорац ми је причао о Вама, желим да...
– Види К, журим, свечаност је, а ја касним! Видимо се другом згодом, па ћемо на миру сјести и попричати, уз кахву! Довиђења!
Доктор К. је купио новине, али се није вратио за сто „Под платанима”. Отишао је кући и узео оловку и папир. Више од сат времена је енергично и напрегнуто писао и крижао, гледао у плафон, а потом приањао за сто... Гужвао и бацао папир у корпу... Постепено су му покрети постајали спорији и сигурнији, израз на лицу смиренији, дисање равномјерније... Сјео је за компјутер. Са чудним сјајем у очима, почео ја да прекуцава записани текст:
БАЈРАМ
(2014. г).
Шта Ви мислите о овоме?