С лијева: М. Поробић, Е. Арсланагић, Љ. Анђелић, А. Ћатовић, З. Сараџић, П. Поповац, М. Вукасовић.
НАША “ЗВЈЕЗДАНА НОЋ”
Одиграли смо око 100 првенствених утакмица. Играли смо тада са сарајевском “Младости”, “Савом” из Брчког, “Тузлом”, “Радничким” из Приједора и бањалучком “Целулозом”. Само једна утакмица, у љетној ноћи 1954. године, никада неће изблиједити из нашег сјећања. То је била наша “звјездана ноћ”. У “гротлу” испод дрвеног моста, старта, окретишта и бројних усидрених лађа, састав у коме су били: Ешо Арсланагић, Перо Поповац, Ахмет Ћатовић, Љубиша Анђелић, Сијо Сараџић, Миро Поробић и Милан Вукасовић, у одлучујућој утакмици побиједио је “Младост” из Сарајева 3:2 и тако донио “Леотару” први наслов првака БиХ у ватерполу.
“Златни”, трећи гол, пред сам крај утакмице постигао је Вукасовић и попео нас на побједничко постоље. Прије те утакмице савладали смо са 13:0 “Саву” из Брчког и тако се Брчацима пуном мјером реванширали за пораз од 4:3 на прошлом првенству. Утакмица са “Младости” остала ми је у сјећању и по томе што сам имао у води своје “звјездане” тренутке. Тада се ватерполо играо са “сидрашем”. То је био играч који би се усидрио на два метра од гола и на њега су ишле све лопте у нападу. У тиму гостију на том мјесту играо је робустни Милан Вранић. Био је висок, крупан, са јаким ногама и рукама. Добио сам задатак да стриктно чувам Вранића. Још довољно без искуства за такав задатак, а и физички знатно слабији од противника, “легао” сам на његова широка леђа. Рвао сам се са њим, али је најтеже било када би Милан намјерно или не промашио лопту, па би се тада великом брзином и снагом, његова рука као маљ спустила на моју главу. Тада сам, први пут под водом, “видио све звијезде”. Дао је свега један гол, а ја сам буквално добио батине. Када је судија освирао крај, за нас у води нису престале муке. Према нама уморним и ошамућеним, са свих страна похрлили су раздрагани гледаоци. Са моста и других страна скакали су у води не жалећи одјећу, новчанике, документа, сатове. Те вечери било је сигурно најмасовније “купање” на Требишњици, од када та ријека протиче кроз Требиње. Са нама, у игралишту, нашло се неколико стотина гледалаца. Срећом, од раздрагане најезде нико није страдао.
Славље са ријеке “прелило” се на градске улице и тргове, а ми смо титулу отишли да славимо у башти ресторана “Под платанима”. То наше омиљено састајалиште тада је имало подлогу од пијеска, са округлом бетонском плочом за плес, у средини. Башта је имала зелену ограду па је представљала оазу у центру града. Ми смо увијек сједили у горњем дијелу баште до зграде ресторана, а ријетко када у дијелу до Његошевог споменика. Тај дио смо звали “Попово поље”. На том простору увијек је било најмање гостију, посебно дању, па је изгледало пусто као тада Попово поље. Оркестар је свирао на мјесту гдје је сада шанк. То вече нашег славља “Под платанима” је свирао оркестар популарног Паје Николића из Београда, који је у Скадарлији својом виолином забављао многе крунисане главе. По улицама града орила се пјесма: “Јежа ће гутати ко Леотар дирне, ко Леотар дирне се.....”. Све је било у знаку славља неколико дана.
Из тога побједничког састава, остао сам једини да живим у Требињу. Голман Ешо Арсланагић, на студијама у Загребу, млад је завршио живот. Миро Поробић вратио се у Херцег Нови. Зијо Сараџић, преселио је у Сарајево и завршио ветерину. Перо Поповац, запослио се и остао у Загребу, Ахмо Ћатовић, живи у Америци. Међу живима више нема Милана Вукасовића Бимба. (књига је писана 2001. године, прим. аут)
Повремено навратим “Под платане”. Уз кафу, испод стољетних крошњи успомене оживе. У мени тада буде сјету и носталгију, за данима које смо ту проводили. Нарочито за ноћима славља. Јави се и искра неког поноса, што сам био судионик тих, за наш спорт, важних догађаја. Са ове дистанце то је било давно, али, на срећу, ипак је било.
Пливалиште “Леотара” у ноћи
РЕЂАЈУ СЕ ТИТУЛЕ
Послије освајања прве титуле сениорског првака БиХ у ватерполу у љето 1954. године, наше побједе и титуле ређале су се као на филмској траци. Крајем љета 1955. године, на Бембаши, заузели смо друго мјесто иза домаћина “Младости”. Наредне године, на нашем пливалишту, опет смо најбољи у БиХ. На побједничко постоље те 1956. године, попели су се: Неђо Ликић, Зијо Сараџић, Љубиша Анђелић, Миралем Сараџић, Милан Вукасовић, Углеша Анђелић и Васо Новаковић. У љето 1957. године републичко првенство није организовано, због неспоразума око термина са ПС БиХ. Тако нам је не нашом кривицом ускраћена још једна титула.
И 1958. година за “леотарце” била је берићетна. Шанса није пропуштена - трећи пут смо најбољи у БиХ. У Сарајеву, у августу 1959. године, ми, као гости, побјеђујемо. Славимо побједу против “Младости” са 6:1, “Радничком” тресемо мрежу чак 13 пута! Тада је побједнички састав био: Мишо Борковић, Перо Поповац, Зијо Сараџић, Зоран Кукурековић, Салих Зубчевић, Ахмо Ћатовић и Васо Новаковић. На Бембаши смо поново други у љето 1960. године.
На мутној Сани у Приједору, 1961. године, по пети пут, не дамо примат у републици. “Младост” “страда” са 7:0, “Целулоза” губи са 7:2, а домаћин “Раднички” нам даје један, а прима осам голова! Тај успјех су остварили: Паско Шолетић, Миро Поробић, Зоран Кукурековић, Салих Зубчевић, Васо Новаковић, Угљеша Анђелић и Раде Алексић.
Наредно првенство 1962. године одржано је у два дијела. Први дио, почетком августа у Бањалуци, гдје смо са 0:1 несрећно изгубили утакмицу од домаће “Целулозе”, а тиме и прво мјесто. У другом дијелу, у Требињу, свима смо пунили мреже и одужили се на прави начин. На Требишњици “Раднички” губи са 12:1, “Младост” је поражена са 10:0, а наш “дужник” из првог дијела првенства “Целулоза” прима 11, а даје свега два гола! Ту, шесту титулу Требињу су донијели: Паско Шолетић, Миленко Миленковић, Салих Зубчевић, Раде Алексић, Зоран Кукурековић, Угљеша Анђелић, Мишко Стевановић и Милан Вукасовић.
У љето 1963. године на Требишњици “леотарци” су по шести пут без премца у републици. У љето 1964. године у Бањалуци нам је “украдена” титула. Нисмо могли судјеловати на првенству наводно због неисправних докумената.
У 1965. години, нажалост нашој посљедњој такмичарској години, првенство је одржано у два дијела - у Лукавцу код Тузле и у Требињу. У оба града почетком и карјем августа, побиједили смо све своје противнике, наравно у Требињу са више голова. Тузлаци су на Требишњици “потопљени” са 14:0, “Раднички” је савладан 10:2, а “Целулоза” 4:3. Утакмице су судили Перо Кулушић, Исмет Прцић и Љубиша Анђелић. Посљедњу, осму, титулу првака “Леотару” су донијели: Мишко Крушевац, Раде Алексић, Зоран Кукурековић, Угљеша Анђелић, Миленко Миленковић, Салих Зубчевић, Бесић Арсланагић, Мизо Велијевић, Боро Клисура, Мирко Ивановић и Мирко Анђић. То је била генерација која је замијенила нас старије. Играли су атрактиван ватерполо. Највећи таленат те, млађе генерације, био је Миленко Миленковић. Имао је све квалитете врсног ватерполисте. Штета, што је њихова каријера трајала релативно кратко. Послије тог првенства морали су да се одрекну спорта у којем су доста показали и дали.
Стоје: Љ. Анђелић, М. Сараџић, Н. Ликић, З. Сараџић. Чуче: У. Анђелић, М. Вукасовић, В. Новаковић.
Стоје: М. Стефановић, У. Анђелић, Љ. Анђелић, М. Вукасовић, Б. Ковачевић. Чуче: М. Миленковић, Р. Алексић, С. Зубчевић, З. Кукурековић.
/наставиће се/
О АУТОРУ
Љубиша Анђелић је рођен 26. октобра 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Дуго година се бавио новинарством. До сада је објавио 11 књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим ”излетима” и у друга пространства. Његове књиге су: ”Ватерполо на Требишњици 1950-1965” (Требиње, 2001), ”Угашени канделабар” (Требиње, 2002), ”Војници Беле лађе” (Требиње, 2003), ”Скалинима у сан” (Требиње, 2004), ”Плава чаролија” (Требиње, 2005), “Маргаретине жеље”, (Требиње, 2006), “Слатка носталгија” (Требиње, 2007), “Ципеле од картона” (Требиње, 2008), “Слика о Антонији” (Требиње, 2009), “Стећци лијепе Мариам” (Требиње, 2010) и “У сјенци платана” (Требиње, 2014). Живи у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?