Портал ТребињеЛиве.инфо ће сваке недјеље, у двадесетак наставака, а у част отварања затвореног олимпијског базена које ће бити уприличено сутра - 25. априла у 17.00 часова, објављивати приче нашег суграђанина и требињског хроничара Љубише Анђелића из његове прве књиге "Ватерполо на Требишњици 1950-1965", која је до сада доживјела чак четири издања.
ПОПУЛАРНИ “СТАРТ”
Средином љета 1949. године оснива се пливачка секција “Јединство”, која убрзо прераста у ПК “Леотар”, у чијем су саставу ватерполо и пливање. Наредне, 1950. године, приступа се изградњи пливалишта, код данашње зграде ХЕ на Требишњици. Пливалиште се гради преко ријеке поред тада дрвеног моста, изграђеног на мјесту гвозденог, кога су у октобру 1944. године срушили Нијемци. Са “игралишта” код “цатаре” ми “Арсови пулени” селимо се на гралиште тог првог пливалишта на Требишњици. Уз стручне маjсторе, учествујемо у његовој градњи. Старт и окретиште постављају се на дрвене стубове, укопане у дно ријеке. Поставља се осам пруга за пливаче, а прави се и игралиште за ватерполо утакмице. Нешто касније пливалиште добија и освијетљење. На разапете челичне сајле, са једне на другу обалу, стављају се веће сијалице са металним лустерима. Тог љета, још нема организованог тренинга, ни стручног лица које би радило са ватерполистима. Јединo тада дубровачки “Југ” организује у Требињу пропагандно такмичење у ватерполу и пливању, па се играју утакмице између комбинованих екипа домаћина и гостију из сусједног града. Те године ватерполисти не учествују на републичком првенству.
Наредних неколико година на том пливалишту, кога смо од почетка звали “Старт”, одиграће се за наш ватерполо и пливање драматични догађаји. Ту ћемо остваривати наше прве побједе и освајати титуле.
У прољеће 1956. годинe, “преселили” смо пливалиште низводно, са друге стране моста, уз лијеву обалу ријеке. Ту смо добили више простора за гледаоце, јер су на обали изграђене трибине. На њих се могло смјестити преко двије хиљаде гледалаца. И то пливалиште изграђено је по прописима, а уз обалу је био изграђен и дрвени плато дужине тридесет метара. Користио је за ватерполо судије. То пливалиште имало је квалитетније освијетљење од старог. Када се почело са вађењем жељезних остатака моста и ми ватерполисти и пливачи учествовали смо у тим радовима. Пословима је руководио Војо Берак из Полица. Сви смо га вољели јер је био велика добричина. Радећи данима поред “Старта” заволио је и он нас, па нам је био ватрени навијач. Доста тежак и опасан посао обављао је наш играч Милан Вукасовић Бимбо. Могао је највише од свих нас остати под водом, што се тада у нашем жаргону говорило - имао је највећи “душак”. На 3-4 метра дубине он је стављао динамит под жељезо и везао га сајлом. Ми смо га, уз помоћ Воја, извлачили на обалу.
Често смо послије напорног рада остајали у води и шутирали на гол, изводећи разне мајсторије. Пролазници према Жељезничкој станици (данас Ложиона) заустављали су се и посматрали нас са великим уживањем. Било је случајева да због тога неки закасне на воз, који је ишао у правцу Хума или обратно према Никшићу.
ЛЕД ПРОБИЛИ ЈУНИОРИ
Само годину дана по оснивању клуба, у љето 1951. године, ми млади ватерполисти “Леотара” остварили смо велики успјех. Под вођством тренера Тома Копића, освојили смо прво мјесто на јуниорском првенству БиХ. Тада је “Леотар”, у сениорској конкуренцији, био други, иза сарајевске “Младости”. Копић је дошао у Требиње да ради као инжењер шумарства. Далеко од шума, “спустио” се на ријеку и на “Старту” са ватерполистима и пливачима остао више од десет година.
Са великом тремом дочекали смо првенство, а онда, као полетарци, побједом над “Младости” из Сарајева са 4:2, попели смо се на трон побједника. Интересантно, више никада у БиХ није одржано јуниорско првенство, па је “Леотар” у тој конкуренцији био први и посљедњи побједник. Тај, за нас, велики подвиг остварили су: Брано Поповац, Ремзија Ћеримагић, Мишко Стевановић, Љубо Нинковић, Миралем Сараџић, Љубиша Анђелић, Зијо Сараџић и Вук Рогановић. Не дуго, већ сљедеће године, по освајању, можда, најдраже титуле, побједнички тим се “распао”. Брано Поповац отишао је са гола у пливаче, а касније је и боксовао. Ремзија Ћеримагић престао је да се бави спортом. Мишко Стевановић одселио је за Београд, али се повремено враћао и играо. Љубо Нинковић је одиграо још неколико утакмица и то за сениорски састав и посветио се боксу. У рингу је био већи мајстор него у води. У то вријеме био је најбољи боксер у Херцеговини. Тражили су га “Партизан” и “Раднички”, а тада у том спорту и моћна “Црвена звезда”. Одлучио се за студије права. У пливаче се “преселио” и понекад и играо ватерполо Миралем Сараџић-Рара. У пливању досегао је сам врх. На 100 метара краул и 100 метара леђно био је без премца у Републици. Једно вријеме, иза Дорчића из Сплита, имао је у “леђима” најбоље вријеме у Југославији. Ушао је у шири састав играча за Олимпијске игре у Риму. Послије првенства Вук Рогановић се опростио од лопте и прешао у пливачке стазе. У почетку, био је најбољи у БиХ на 100 метара прсно.
Са Зијом Сараџићем наставио сам да играм у првом саставу “Леотара”. Играо сам са промјењивим успјехом, увијек са капицом број “3”. Зијо је, уз Мира Поробића, био стуб одбране нашег тима. То би био кратак “кроки” нас ватерполиста, који смо своме граду донијели први трофеј у ватерполу.
С лијева: З. Сараџић, М. Стевановић, Р. Ћеримагић, М. Сараџић, Љ. Нинковић, В. Рогановић, Љ. Анђелић, Б. Поповац, Т. Копић.
/наставиће се/
О АУТОРУ
Љубиша Анђелић је рођен 26. октобра 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Дуго година се бавио новинарством. До сада је објавио 11 књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим ”излетима” и у друга пространства. Његове књиге су: ”Ватерполо на Требишњици 1950-1965” (Требиње, 2001), ”Угашени канделабар” (Требиње, 2002), ”Војници Беле лађе” (Требиње, 2003), ”Скалинима у сан” (Требиње, 2004), ”Плава чаролија” (Требиње, 2005), “Маргаретине жеље”, (Требиње, 2006), “Слатка носталгија” (Требиње, 2007), “Ципеле од картона” (Требиње, 2008), “Слика о Антонији” (Требиње, 2009), “Стећци лијепе Мариам” (Требиње, 2010) и “У сјенци платана” (Требиње, 2014). Живи у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?