Изградња затвореног базена је сан који генерације Требињаца чекају већ педесетак година да постане јава. И управо 25. априла, ватерполо утакмицом, тај сан ће се остварити. Ватерполо се играо у Требишњици још у првој половини 20. вијека, а интензивно од 1949. до 1965. Један од актера био је и требињски хроничар Љубиша Анђелић, који је као свједочанство за будуће генерације написао књигу “Ватерполо на Требишњици 1950-1965”, која је објављена 2001. године, а до сада је доживјела чак четири издања.
У част изградње затвореног базена сваке недјеље, у двадесетак наставака, ТребињеЛиве.инфо доносиће занимљиве приче из пера нашег суграђанина Љубише Анђелића.
РАСЛИ НА ТРЕБИШЊИЦИ
Сви ми, који смо први пут почели са организованим ватерполом и пливањем на нашој Требишњици, на њеним обалама, рођени смо прије II свјетског рата. Можда смо и због тога били предодређени да једног дана, пролазећи претходно кроз ратне страхоте и поратне тегобе, кренемо спортским стазама наше омиљене ријеке. Имали смо све предиспозиције за такмичења, али нас је неко требао покренути, анимирати да своју младост, снагу и можда таленат усмјеримо на купање у другом, кориснијем смјеру.
Године послије рата биле су тешке за нас још дјечаке, а посебно за наше родитеље, који су добијали “УНРИНЕ” пакете да би нас прехранили. Рано, ми смо просто хрлили на обале ријеке и били смо свједоци њене промјењиве ћуди - зими мутне и брзе, како ваља све пред собом, према тада за нас далеком Поповом пољу. Радовали смо се прољећу када се ријека смирује, а посебно љету, када се претвара у праву љепотицу, смарагдно плаве боје, бијелим пјешчаним дном и од бујног растиња зеленом обалом. Тим чарима, којима нисмо могли одољети, сатима смо се препуштали, тек онда, када смо са шест или седам година положили неписани тест - препливати са једне на другу њену обалу. То смо, уз мали ритуал, чинили између Бања и Куле, са Блаца на другу обалу и између Брегова и Жељезничке станице. Тада смо постали “пунољетни” за самосталне одласке на ријеку.
У почетку пливали смо “мостарски” (можда по пливању купача са Неретве у Мостару) и “паски” (нешто налик на прсно пливање). Послије кад смо већ постали гимназијалци (већина нас), одлазили смо на наша омиљена купалишта од Малтезова кола до Бегова и на Сеферовац, низводно од Требиња. Ту смо проводили многе сате, бацајући прве љубавне погледе према нашим вршњакињама и дјевојкама са стране. У плићаку смо играли са лоптом “пицигин”, правили “куле” пењући се на рамена једни другим и купали се. Већ тада смо размишљали да се и ми такмичимо у брзини пливања или играмо у води лоптом на два гола, што се тада нормално чинило у сусједном Дубровнику и Херцег Новом. Са тим жељама, као по некој инерцији, све смо више лађама, пјешке обалом или пливајући одлазили према дијелу ријеке око Старог града или тамо гдје је већ био дрвени, умјесто порушеног гвозденог моста. Нешто нас је просто вукло, као да смо предосјећали да ћемо баш ту остварити своје снове. То се, на нашу срећу, догодило пет година послије рата. Ту, прву шансу, нисмо пропустили.
КАПЕТАН ОТКРИО ВАТЕРПОЛО
У Требињу се мало зна када се у том граду почео играти ватерполо и ко су били први актери тог спорта на Требишњици. У љето 1949. године, тада неколико нас голобрадих дјечака: Перо и Брано Поповац, Ахмет Ћатовић, Тошо Милеуснић, Ремзија Ћеримагић, Љубо Нинковић, Миралем Сараџић, Душко Чучковић, Зијо Сараџић, Вук Рогановић, Неђо Ликић и Љубиша Анђелић, први смо лоптом почели да играмо на ријеци. То се догодило једног дана на мјесту гдје је сада Камени мост, уз лијеву обалу Требишњице. Тада је ту била тзв. “цатара”.
Уз помоћ разапете сајле, са једне на другу обалу, превозило се већим дрвеним сплавом, који је био постављен на двије металне лађе. Тада је то било једино превозно средство преко ријеке из града према Полицама. У води нас је тада видио капетан ЈА Арсо Станишић, који је играо за “Јадран” из Херцег Новог. Био је на служби у Требињу и на ријеци је обучавао војнике у пливању. Повремено су војници играли и са лоптом. Позвао је са обале тада нас купаче и питао да ли бисмо вољели научити ватерполо. Са одушевљењем смо то прихватили и почели су први тренинзи, у, како смо ми звали, “Арсовој школи”. Направљена су два гола, са кантама од бензина да би могли плутати на води. Капица тада није било, а лопта је била фудбалска и тешка, посебно када се “напије” воде. И поред свих тих проблема и неугодности, ватерполо нас је све више привлачио и ништа нас није могло спријечити да научимо играти тај лијепи и по здравље веома корисни спорт. Сви смо били млади, здрави, пуни хтјења и жеље да се искажемо пред својим суграђанима, а посебно пред својим дјевојкама, јер су тада почеле прве наше љубави.
Људи са “цатаре” су нас знатижељно посматрали, некада и бодрили. Када смо играли са Арсовим војницима, помагали су нам да их побиједимо, што се често и дешавало. То су били и први ватерполо навијачи на Требишњици.
Баш те година првенство Југославије у ватерполу требало је да се одржи на слаткој води. Дубровачки “Југ” организовао је на Требишњици тренинге за своје играче. Тада смо ми имали прилику да уживо гледамо једног Орлића, Ивковића, Гесла, Фабриса и друге асове. За нас почетнике, и то је било врло значајно. Арсо је крајем јесени добио прекоманду и отишао из Требиња. Никада нас није заборавио. Послије првих званичних утакмица и побједа на адресу ВК “Леотар” стизале су бројне честитке. Једна на којој је писало: “Браво моји драги дјечаци”, остала је најдража. То је било када смо постали јуниорски прваци БиХ.
/наставиће се/
О АУТОРУ
Љубиша Анђелић је рођен 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Дуго година се бавио новинарством. До сада је објавио 11 књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим ”излетима” и у друга пространства. Његове књиге су: ”Ватерполо на Требишњици 1950-1965” (Требиње, 2001), ”Угашени канделабар” (Требиње, 2002), ”Војници Беле лађе” (Требиње, 2003), ”Скалинима у сан” (Требиње, 2004), ”Плава чаролија” (Требиње, 2005), “Маргаретине жеље”, (Требиње, 2006), “Слатка носталгија” (Требиње, 2007), “Ципеле од картона” (Требиње, 2008), “Слика о Антонији” (Требиње, 2009), “Стећци лијепе Мариам” (Требиње, 2010) и “У сјенци платана” (Требиње, 2014). Живи у Требињу.
Шта Ви мислите о овоме?