Дивин. Општина, која је постојала до шездесетих година прошлог вијека, обухватала је села: Фатницу, Бачевицу, Ораховице, Горње и Доње Давидовиће, Бијељане, Милавиће, Горњу и Доњу Засаду, Кути и Кукричје.
Живјело је на том подручју око три хиљаде становника. Данашњим генерацијама дјелује нестварано да је тако било некада. Сада је ово само једно обично, опустјело село на транзитном путу у коме заноћи, ни мање ни више, него један становник.
Они старији са сјетом се сјећају времена када је Дивин био мјесто живота и окупљања, општина која је имала Основну школу, у којој је школско звоно на наставу сабирало више стотина ученика из овог и околних села.
Исти, из тих генерација, додуше као кроз маглу, присјећају се да је дивинској општини, уз сточарство, радан народ узгајао и дуван, често она херцеговачки „равњак“, са малим бројем листова, али квалитета каквог му није било равна. Данас нигдје ни струка, ни листа дувана, ни пркосне стабљике кукуруза.
Мирјана Билинац, рођена 1956.године у породици Јововић из Дивина, младост је провела у овом мјесту. Прва три разреда основне школе похађала је у Фатници, јер, каже, у школи у Дивину није било довољно мјеста за све ђаке.
–Колико ме сјећање служи, када сам прешла у школу у Дивин, тада је било пуних осам огромних учионица, у мом разреду било је око тридесет петоро вршњака. Када би се завршила школа, ка Кутима и Давидовићима кренула би ријека дјеце – тадашњи Дивин врвио је од живота, присјећа се Мирјана.
Сјећа се она и тадашњег Дома здравља, који је имао сталног љекара и стоматолога, Пољоприврене задруге, Поште, Матичног уреда који је радио сваки дан, двије кафане, продавнице у којој се могло наћи све „од игле до локомотиве“…
Дивин је, каже, имао све оно што треба да има једна општина. А оно најважније, имао је људе који су били вриједни и радни, задовољни животом и усмјерени једни на друге, увијек спремни да помогну, расположени за здраво дружење и шалу.
Мирјана се 1976. године одселила из Дивина и од тада са својом породицом живи далеко од родне Херцеговине.
Ипак, и данас, колико јој могућности дозвољавају, бар два пута годишње сврати до родне груде – у свој Дивин, да обиђе и отвори кућу. Сјетно прича да је мине жеља за лијепим, младалачим данима, пуним животне ведрине, проведеним у овом питомом мјесту.
–Кад узмем кључ да откључам врата, задрхти ми рука, ухвати ме туга, ал шта ћеш, прича Мирјана.
Најбољи хроничар живота у Дивину засигурно је Петар Перо Љубомирац, власник култне кафане „Одмор“. Била је на правом мјесту за путнике намјернике, пролазнике, случајне и непознате госте. Кафана је отворена 1981. године. За четири и по деценије запамтио је Перо много људи и догађаја, па се данас са дозом сјете враћа у времена када је Дивин био „мравињак“.
–Четрдесетеро је овдје ноћило сваку ноћ, пуно било, двије кафане, двије продавнице, мјесна канцеларија, земљорадничка задруга. Од људи из Врањске до Милавића, Кути, Кукричја, Лукавца, Зовог Дола до Ораховица све је долазило овдје. Вјерујете, сада зими за десет дана деси се да не сврати нико, прича нам Перо.
Уторак је, сјећа се Перо, неформално важио као пазарни дан када је сеоска продавница била на располагању највише комшијама из сусједних села.
–Кад сам завршио осми, мислим, да нас је било 220 од првог до осмог разреда: два одјељења петог и два одјељења седмог разреда. Нисмо ми могли уторком отићи у продавницу зато што су ови из околних села долазили ту и куповали брашно, пшеницу, товарили на коње и гонили у своје село, значи нама дјеци је било забрањено уторком да долазимо у продавницу. Можда би се многи и сад вратили, али су куће оборене и запуштане, прича Перо.
Сада златно доба Дивина станује у сјећањима. Пољопривредна задруга је, кажу, затворена почетком двијехиљадитих, а продавница „код Шеме“ не ради више од пет година. У село је стигао асфалт, струја, расвјета… ал, отишло је оно најважније – људи. Касно за погодности у Дивину. Једини мјештанин у селу сада је Вида Шакотић.
О временима која су пресудила овом мјесту и његовим становницима свједоче оронуле и напуштене куће.
Од свега поменутог, чиме се могла подичити ова варошица у прошлим временима, у Дивину и данас поносно стоји један објекат – зграда Основне школе.
Не тако давно, утихнуло је и оно преостало школско звоно, које је са сеоских путељака сазивало ђаке у учионице. Свједочи о једном времену, али, нажалост, ни она одавно не служи сврси за коју је грађена – да школује, васпитава и образује. Нема дјеце.
Некадашња школа уступљена је на коришћење кинеској фирми, чији радници већ неколико година изводе радове на изградњи ХЕ „Дабар“.
На фасади школске зграде више не стоји ни плава табла са натписом „Основна школа Свети Сава“, већ њен улаз сада красе кинеска слова, која знају прочитати само привремени станари.
Шта Ви мислите о овоме?