Vanja Bulić za TrebinjeLive: Rokenrol me je oblikovao, porodica sačuvala, a „Oko otoka“ pomirila sa prošlošću

Poznati novinar, književnik, televizijski autor i scenarista Vanja Bulić u razgovoru za TrebinjeLive govorio je o rokenrolu koji je oblikovao njegovu generaciju, odbojci kao velikoj životnoj ljubavi, novinarstvu, televiziji, porodici kao najvažnijem osloncu, ali i o očevoj golootočkoj sudbini, koja je postala temelj jednog od njegovih najznačajnijih romana — „Oko otoka“.

Bulić je jedan od onih sagovornika čija biografija ne staje u jednu rečenicu. Bio je član rok grupe „Sidra“, igrao odbojku u „Radničkom“ i „Mladosti“, radio kao novinar i urednik, bio televizijski voditelj, scenarista kultnog filma „Lepa sela lepo gore“, autor brojnih knjiga i emisija koje su obilježile jedno vrijeme.

Ipak, kaže da se u gimnaziji teško moglo naslutiti šta će mu biti životni poziv.

„Ja sam završio Devetu beogradsku gimnaziju. Objavio sam neke pjesme u listu ‘4. juli’, na strani za mlade. Svi koji se danas bave literaturom, krenuli su kao pjesnici, jer su u tom uzrastu bili zaljubljeni. Pišeš djevojci. Ja sam, recimo, napisao akrostih jednoj Veri — četiri strofe. Poslije je bila Ilinka, a to je već sedam strofa. Tu sam shvatio da poezija nije laka i polako odustao“, priča Bulić.

Živio je, prisjeća se, u srećnom vremenu kada su opštine imale svoje lokalne listove. Tako je počeo da piše za list „Novi Beograd“, ali ni tada nije razmišljao da će mu novinarstvo jednog dana postati profesija.

Uporedo sa prvim novinarskim koracima, živio je rokenrol.

„Rokenrol je bio naš život od šesnaeste do dvadeset druge godine. Kada su studije već odmakle, morali smo da prelomimo — ili ćemo u muziku ili ćemo nastaviti drugim putem. Prestali smo u trenutku kada smo, može se reći, bili na nekom vrhuncu. Dvije godine bili smo predstavnici Beograda na takmičenjima mladih, u Prištini i Daruvaru“, navodi Bulić.

Iz njegovog orkestra, kaže, kasnije su izašla dva doktora nauka, jedan magistar, dok je jedan član grupe, nažalost, mlad poginuo, a već je sa 27 godina bio asistent na fakultetu.

„Zato danas, kada čujem stare rokere kako kažu: ‘Mi smo se bavili rokenrolom’, mislim da je to pogrešno. Nismo se mi bavili rokenrolom, rokenrol se bavio nama. To je najveći kulturološki pokret dvadesetog vijeka. Mi u početku nismo ni znali šta pjevamo. Učili smo francuski, engleski, pjevali smo tuđe pjesme, a nismo imali pojma šta znače. Ali nas je taj duh mijenjao. Rokenrol nas je pretvarao u nešto drugo“, ističe on.

Taj rokerski duh pratio ga je i kasnije, čak i kada je radio emisije sa narodnom muzikom.

„Kada sam radio narodnjačke emisije, mnogi su mi govorili: ‘Vidi se da si ti iz druge muzike’. Sjećam se Roberta Nemečeka, koji je bio urednik zabavnog programa na TV Politika. Radio sam ‘Bisere’ uživo od 11 uveče. Prije mene je Lane Gutović imao emisiju sa nekom kozom. Kada se završila emisija, studio je bio u neredu. Nema nikoga, nedjelja uveče, ja uzmem metlu i počistim. Sutradan neko na sastanku kaže Nemečeku: ‘Nema smisla, Bulića čitaju u novinama, on je neka TV zvijezda, a briše patos’. A Nemeček kaže: ‘Ljudi se dijele na idiote i rokere. Bulić je roker’“, prisjeća se Bulić.

Pored muzike i novinarstva, velika ljubav ostala je odbojka. Igrao je u „Radničkom“ i „Mladosti“, a i danas povremeno igra rekreativno.

„Igram, ali mislim da ću morati da prestanem. Koljena već malo popuštaju“, kaže Bulić kroz osmijeh.

Ljubav prema odbojci nastavila se i kroz porodicu. Njegov najstariji sin je odličan gitarista, svirao je u prvoj postavi „Nevernih beba“ i imao svoj bend, dok su blizanci otišli u sport.

„Obojica su bili odbojkaši. Igrali su Premijer ligu, jedan u ‘Železničaru’, drugi u ‘Mladom radniku’ iz Požarevca, a Ivan je četiri godine igrao i u Libiji. Danas su obojica treneri. Ognjen je bio u Saudijskoj Arabiji, a Ivan ima svoju školu odbojke“, kaže Bulić.

Nije ih, naglašava, usmjeravao na silu.

„Djecu ne treba tjerati da se bave sportom koji ste vi voljeli. Treba ih tjerati da nešto treniraju, ali ne i da žive vaš san. Oni su prvo trenirali karate, pa fudbal, pa košarku, i na kraju su došli do odbojke“, ističe Bulić.

Odbojka je, dodaje, sport koji ljudi često potcjenjuju.

„To uopšte nije lak sport. Ljudi ne znaju da je u jednom meču koji prosječno traje sat i po, lopta u igri ukupno nepunih osam minuta. Napad traje tri sekunde — prijem, dizanje, smeč. Ali u te tri sekunde moraš da misliš nevjerovatnom brzinom. Posebno dizač. On u jednom trenutku mora da vidi gdje je njegovih šest igrača, gdje je protivničkih šest i šta može da uradi“, objašnjava Bulić.

Zato, kaže, u odbojci poslije svakog poena dolazi eksplozija emocija.

„U fudbalu nekada čekaš gol cijelu utakmicu, a nekad ga i ne dočekaš. U odbojci poslije svakog poena imaš reakciju, zagrljaj, podršku, novi početak“, dodaje on.

Bulić je tokom karijere radio u brojnim redakcijama i televizijama. Bio je urednik „ITD“-a, „Čao“-a, „Zuma“, „Praktične žene“, zamjenik glavnog i odgovornog urednika „Duge“, glavni urednik „Satelita“ na BK televiziji, urednik zabavnog programa na BK i „Hepiju“. Bio je i koscenarista filma „Lepa sela lepo gore“, scenarista dokumentarnih filmova, autor knjiga „Kako sam gajio blizance“, „100 bisera“, „Paranoje“, „Oko otoka“, „Dosije Bogorodica“, „Muškarac u izvesnim godinama“, „Zašto Bog nema auto“, „Viza za nebo“ i drugih.

Na pitanje kako je sve stizao, odgovara jednostavno — našao se u poslu koji voli.

„U svakom poslu vidi se da li se čovjek u njemu pronašao ili ga radi na silu. Ja imam sreću da brzo pišem. Neko može da kaže: što je brzo, to je i kuso, ali ne mora da znači. Meni to lako ide. Kada sam radio u ‘Dugi’, novine smo završavali ponedjeljkom i utorkom. Ostanu tri-četiri stranice. Milomir Marić je bio glavni urednik, ja pomoćnik. Pitam ga: ‘Mare, šta da pišem?’ On kaže: ‘Sačekaj da vidimo do ponoći imamo li nešto, ako nemamo, javiću ti da doneseš sutra’. I nije bilo problema. Znao sam da ću napisati“, priča Bulić.

U tome je, dodaje, ključno i porodično stanje.

„Ako u porodici kuburiš, ne možeš da se ostvariš u poslu. Ili možeš da se ostvariš kao mrzitelj. To se osjeti. Ako ti misli bježe kući, ako ti je dijete nesrećno, ako se svađaš sa suprugom, kako možeš da pišeš? Nema šanse“, naglašava on.

Porodica je, kaže, temelj svega.

„Jedan moj blizanac je u osnovnoj školi imao pismeni zadatak da piše o jednom roditelju. Napisao je: ‘Moj tata je novinar, voditelj i roditelj’. Tačno je postavio vrijednosti. Ovo posljednje je najvažnije. Ako tu omaneš, sve drugo gubi smisao“, ističe Bulić.

Često je objavljivao po dvije knjige u istoj godini, ali objašnjava da iza toga nije uvijek stajao isti proces.

„Jedno je kada pišem roman, a drugo kada se saberu tekstovi koje sam godinama objavljivao. ‘Zašto Bog nema auto’ su tekstovi o automobilima. ‘Kako sam gajio blizance’ su priče iz ‘Praktične žene’. ‘Muškarac u izvesnim godinama’ su tekstovi koje sam pisao za časopis ‘Ona’. To nisu knjige koje su nastale odjednom, nego su godinama skupljane“, objašnjava Bulić.

Poseban dio njegovog književnog rada čine romani u kojima je glavni junak Novak Ivanović.

„Ime Novak volim. Imao sam druga iz vojske, Bogdana Novakovića, zvali smo ga Novak. Divan momak iz Rudog. Nedavno sam imao književno veče u Rudom i vidjeli smo se poslije skoro 50 godina. A prezime Ivanović došlo je iz drugog izvora. Ime je uvijek važno“, kaže Bulić.

Priča o imenu vodi ga i do sopstvenog porijekla. Kaže da je, kada se rodio 1947. godine, na Durmitoru bio jedini Vanja.

„Moji stričevi su bili Radoman, Ljubisav, Gruban, imao sam djeda Garana, sestra mi se zvala Solumija, jedna Perunika. Trebalo je da se zovem Nikita, Kosta ili Vanja. Ubacili su tri imena u vojničku kapu, pošto je otac bio vojno lice, i izvukli Vanju. Kada sam se krstio, uzeo sam ime Obrad. Kada se predstavljam starinski, kažem: Obrad Šljivončanjin“, priča Bulić.

Najdublja porodična priča, međutim, vezana je za njegovog oca i roman „Oko otoka“.

Bulićev otac Dušan bio je predratni apsolvent prava, skojevac iz pljevaljske gimnazije, komunista od 1942. godine, učesnik rata, oficir, major na potpukovničkom mjestu. Uhapšen je 1952. godine i poslat na Goli otok.

„Godine 1985. povodom 40 godina oslobođenja, ‘Politika’ je objavila preko cijele strane fotografiju na kojoj piše ‘Nepoznati borac’. Na toj fotografiji je moj otac. Imam original. Slika je snimljena na Zidanom mostu, dok popisuje oružje. Ta fotografija je obišla svijet, bila je na izložbama. Zvao sam urednika i rekao: ‘To nije nepoznati borac, to je Dušan Bulić’. Nisu objavili“, prisjeća se Bulić.

Tri decenije kasnije, 2015. godine, ista fotografija ponovo je objavljena. Tada je glavna urednica „Politike“ bila Ljiljana Smajlović.

„Pozvao sam Ljilju i rekao: ‘To je moj otac’. Ona mi je rekla da napišem priču o jednoj slici. Tako je ta priča postala priča o promjenama u našem društvu, o tome šta se nekada smjelo, a šta nije smjelo reći“, objašnjava Bulić.

Otac je, kaže, uhapšen u vrijeme kada golootočke optužbe više nisu imale veze samo sa rusofilstvom iz 1948. i 1949. godine.

„Tada su već na silu slali ljude, posebno intelektualce iz vojske. Kada sam dobio dokumenta o rehabilitaciji, vidio sam za šta je bio osuđen. Čovjek da se smije i plače. Navedeno je da je pričao vic: ‘Ja idem, ti ideš, oni se voze’“, kaže Bulić.

Roman „Oko otoka“ zato nije samo priča o Golom otoku, nego priča iz ugla porodice i djeteta.

„To je knjiga o tome kako jedna velika istorijska nepravda ulazi u kuću, u porodicu, u život djeteta. Zato mi je važno što su ljudi prepoznali tu knjigu“, naglašava on.

Pored porodice i književnosti, Bulić ističe i prijateljstva kao važan oslonac života.

„Mi smo iz rok sastava ostali bliski. Okumili smo se međusobno, djeca nam se druže. Imamo stara druženja, pečemo rakiju, okupljamo porodice. Nama nije važna rakija kao rakija, nego okupljanje. Jedan drug ima divno dvorište u Zemunu, tu se skupimo, dođu porodice, djeca trče, svira se, pjeva se. Na jednoj slici imam pet gitara. To je radost“, kaže Bulić.

Porodica, dodaje, nije samo žena, djeca i čovjek.

„Porodica je i šire okruženje. Prijatelji, kumovi, ljudi sa kojima dijelite život. Ako ste osuđeni samo na četiri zida — tata, mama, brat i sestra — to može da bude klaustrofobično. Snaga porodice je u širini“, ističe Bulić.

Govorio je i o svom porijeklu. Kaže da je njegovo bratstvo Šljivončani, a da je prezime Bulić nastalo po ženi iz porodice.

„Naše staro prezime je Grgurević. Ima ih i ovdje kod vas. Prema predanju, jedan dio porodice kretao se od Prilepa, Banjske na Kosovu, preko Herceg Novog, pa ka Trebinju i Dubrovniku. Jedan dio otišao je u Drobnjake, u Šljivansko, kod Žabljaka, i po tome su postali Šljivončani. A Bulići su nastali po mojoj baki Milosavi, koja je bila lijepa, lijepog tena, pa su govorili: ‘Lijepa kao bula’. Tako su postali Bulići“, priča Bulić.

Trebinje pamti još iz mladosti.

„Imam jednu fotografiju iz gimnazijskih dana. Kum i ja smo na mostu, skočili smo na suvo, a drug nas je fotografisao odozgo, pa izgleda kao da skačemo u Trebišnjicu. Imao sam 18 godina. To mi je jedna predivna fotografija“, prisjeća se Bulić.

Kroz Trebinje se, kaže, nekada prolazilo na putu ka moru.

„Išlo se Ćirom iz Mostara prema Dubrovniku. Svraćalo se i ovdje, ali kao klinci nismo mnogo znali šta gledamo. Posljednjih godina sam često u Risnu, pa dođem u Trebinje na kafu, obiđem grad. Bio sam na tvrđavama, na Hercegovačkoj Gračanici, kod Dučića. Sviđa mi se što grad ima dušu“, kaže Bulić.

Posebno mu je drago kada vidi očuvane stare objekte.

„Primijetio sam lijepu staru zgradu u kojoj je biblioteka. Takve stvari gradu daju karakter. Trebinje stvarno ima dušu. Vidim i da ljudi ovdje dolaze na odmor, da se spuštaju na more, ali ostaju u Trebinju. Postali ste turistički centar“, ističe on.

Jedino mu je, dodaje, bilo žao što je boravak u Trebinju došao u vrijeme velikih vrućina.

„Ljudi do devet, pola deset sjede u kafićima, a onda ih nema do uveče. Ali to je jug, to je ljeto“, kaže Bulić.

O Hercegovcima govori sa simpatijama, prepoznajući u njima osobine svojih Durmitoraca.

„Hercegovci su mi slični Durmitorcima. Ponosni, brzi, direktni. Imaju tu neku oštrinu. Pritom su visoki, lijepi ljudi, drugačiji. To je stari tip čovjeka, koji ne voli mnogo uvijanja“, kaže Bulić.

U Zrenjaninu je, dodaje, čak počasni član udruženja Hercegovaca.

„Mene su tamo prihvatili kao svoga. A i imamo tu sličnost. To je taj kamen, ta direktnost, taj ponos“, ističe on.

Iako ga publika pamti po televiziji, mnogi ga i danas prvo prepoznaju po glasu.

„Nisam dugo bio svjestan toga. Prođem negdje, neko se okrene i kaže: ‘Jeste li vi? Poznao sam vas po glasu’. A ja onda razmišljam — osam milijardi ljudi na svijetu, a ne postoje dva ista glasa. Nevjerovatno“, kaže Bulić.

Ipak, smatra da nije stvar samo u boji glasa, nego u načinu razgovora.

„Ljudi pamte mirnoću. Ja umijem da slušam. Ne upadam ljudima u riječ, osim ako vidim da lažu. Ako gledalac shvati da sagovornik laže, a novinar ne reaguje, pomisliće da je novinar glup. Zato moraš da reaguješ. Nekad je dovoljno da podigneš obrvu, a nekad moraš pitanjem da pokažeš šta je istina“, objašnjava Bulić.

U političkim razgovorima nije volio da se svađa sa gostima.

„Svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali ako je neko budala, ne moram ja da mu kažem da je budala. Pitanjima ga dovedem do toga da gledaoci sami shvate“, kaže Bulić.

Zbog tog pristupa, mnogi su njegove emisije doživljavali kao više od klasičnog televizijskog razgovora.

„Govorili su mi da su ‘Biseri’ dokument vremena. Čak su mi pisali da je šteta što nisam studirao psihologiju. Nisam je studirao, ali razumijem ljude i volim da razgovaram sa njima“, ističe on.

Nagrade mu, kaže, nikada nisu bile cilj.

„Nikada nijednu svoju knjigu nisam poslao na konkurs. Nagradu ‘Radoje Domanović’ dobio sam tako što je izdavač poslao knjigu bez mog posebnog angažmana. Godinama sam pisao za ‘Jež’, a jedan prijatelj je skupio priče i predložio da napravimo knjigu. Laguna mi je tada rekla da ne objavljuje takvu vrstu kratkih priča, pa je knjiga izašla kod drugog izdavača u 500 primjeraka. Onda je dobila nagradu, pa su me iz Lagune zvali da je oni štampaju“, priča Bulić.

Slično je bilo i sa „Zlatnim beočugom“.

„Kada su mi rekli da me predložila Radmila Bakočević, velika operska pjevačica, pitao sam je šta je presudilo. Rekla mi je da sam zaslužio, ali i da je pamtila jednu moju rečenicu o njenom mužu Aleksandru Bakočeviću, nekadašnjem direktoru ‘Politike’. Napisao sam da je bio gospodin među drugovima. Rekla je da je to bilo nešto najljepše što je neko napisao o njemu“, prisjeća se Bulić.

Ipak, najveće priznanje za njega su čitaoci.

„Imam 270.000 prodatih knjiga, zvanično. Ako to ne govori da nešto vrijedi, onda ne znam šta govori. Ne mora nagrada uvijek da bude mjerilo. Najveća nagrada je kada vas ljudi čitaju, kada dolaze na književne večeri i kada vam kažu da im je neka knjiga značila“, naglašava on.

Za „Oko otoka“ mu je posebno važno što je prepoznata kao knjiga koja Golom otoku prilazi iz drugog ugla.

„To nije samo politička priča. To je priča o porodici, o djetetu, o tišini koja uđe u kuću. Zato mi je drago što je ta knjiga ostala važna čitaocima“, kaže Bulić.

Na kraju, kada se saberu sve uloge — novinar, voditelj, pisac, scenarista, roker, sportista, roditelj — Bulić se vraća istoj misli sa početka razgovora: čovjek mora da stane iza onoga što radi.

„Svaki svoj tekst, makar imao tri reda, potpisao sam. Mogu novine biti ovakve ili onakve orijentacije, ali ja stojim iza onoga što sam napisao. To je moj posao i moja odgovornost“, poručio je Vanja Bulić u razgovoru za TrebinjeLive.