Гојазност се често поједностављено представља као питање слабе воље, самоконтроле и личне одговорности, али све већи број стручњака упозорава да је такво гледиште погрешно и штетно.
Коментари попут „једите мање“ и „потребно је само више дисциплине“ и даље доминирају јавним простором, иако научни докази показују да је гојазност сложено стање условљено биолошким, генетским и друштвеним факторима.
Истраживања у више западних земаља показују да већина људи вјерује да се гојазност може у потпуности спријечити промјеном начина живота. Међутим, дијететичари и љекари који годинама раде са пацијентима истичу да постоје особе које су високо мотивисане, информисане и упорне, а ипак се тешко боре са вишком килограма. Према њиховим ријечима, снага воље је само мали дио много сложеније слике.
Велику улогу у тјелесној тежини има генетика. Одређени гени утичу на осјећај глади и ситости, као и на брзину метаболизма. То значи да неки људи чешће осјећају глад, теже постижу ситост и спорије сагоријевају калорије, иако једу исту количину хране као други. Научници процјењују да постоје хиљаде гена који утичу на тјелесну тежину, иако је за сада детаљно проучен само мањи број.
Поред генетике, важан је и такозвани „задати“ распон тјелесне тежине који мозак настоји да одржи. Када особа изгуби килограме испод тог нивоа, организам реагује појачаним апетитом и успореним метаболизмом, што објашњава зашто су дијете често праћене јо-јо ефектом. Овај механизам је еволутивно створен да штити организам од глади, али у савременом окружењу постаје препрека мршављењу.
Окружење у којем живимо додатно погоршава проблем. Брза и калорична храна је свеприсутна, агресивно се рекламира и често је знатно јефтинија од здравих намирница. За породице са ограниченим буџетом, здрава исхрана је често недостижна. Због тога многи стручњаци сматрају да законске мјере, попут ограничења рекламирања нездраве хране, могу имати ефекта, али нису довољне саме по себи.
Иако постоје различита мишљења о томе колику улогу држава треба да има у борби против гојазности, све је више сагласности да ово стање није морални неуспјех нити недостатак карактера. Гојазност је хронично и сложено здравствено стање, обликовано биологијом и окружењем, у којем сама снага воље није довољна.
Стручњаци наглашавају да је неопходно помјерити фокус са осуђивања и поједностављених порука на саосјећајан, научно утемељен приступ који укључује едукацију, подршку и дугорочне промјене животних навика. Само тако је могуће створити реалне шансе за трајно побољшање здравља и квалитета живота.
Шта Ви мислите о овоме?