IMG_4941.jpeg

Животна прича звијезде „Тврђава“: Рат му уништио младост, радио на мјешалици да прехрани породицу Јово Максић (53), домаћи глумац, одрастао је у малој сеоској средини подно Динаре, у селу Плавно код Книна.

Отац му је био свештеник, а рано дјетињство било му је испуњено радошћу и слободом коју само село може да пружи. Мало је познато да је име добио по очевом колеги. Своју животну сапутницу упознао је у Книну.

Почетком деведесетих, када су политичке и ратне тензије потресале бившу Југославију, живот Јова Максића и његове породице нагло се промијенио. Рат му је ускратио младост, а највише га је погодила раздвојеност од највеће љубави — дјевојке из Книна. Године страха, неизвјесности и привремених селидби постале су дио свакодневице, али их је судбина касније поново спојила.

Након рата, у Бањалуци су се случајно срели и наставили тамо гдје су стали, а убрзо су се и вјенчали те започели заједнички живот у Београду.

У новој средини добили су кћерку Исидору 1997. године, док је Јово још студирао завршне године глуме, балансирајући између академских обавеза, очинства и егзистенцијалних брига. Четири године касније родио се и син Растко, а породица је постала његова највећа животна вриједност и мотивација да истраје у послу који тада још није пружао сигурност.

Глумац често истиче колико је поносан на своју дјецу, која важе за изузетно васпитану.

Период студирања био је посебно захтјеван. Уз редовне обавезе на факултету, повремено је радио физичке послове како би обезбиједио егзистенцију породици — најчешће на грађевини, на мјешалици, код пријатеља који је имао фирму.

О том искуству Максић је једном приликом рекао:

„Врло рано сам добио породицу и ту онда нема кукања, нема мажења самог себе. И овај посао је суров — бацате се у коштац. Размишљате: ‘Оно дијете тамо треба да једе’. Моја најважнија мисао је моја породица, а онда све остало. Када је она добро, онда и ја лијепо радим, без оптерећења. То је уско повезано. Нисам се либио. На крају крајева, сутра ћу да играм зидара, а не знам циглу да носим — овако бар знам, могу и молерај да радим.“

Додао је и да је у том периоду играо једну или двије представе мјесечно, док је остатак времена радио на грађевини.

„На мјешалици, ма све послове које је требало. Научио сам много заната и мислим да од тога има много користи. Када је прошло неко вријеме, схватио сам да моје вријеме тек долази“, испричао је Максић.

Подсјетио је и на период када се оженио са 24 године, док је био на трећој години Академије.

„Дјете је било на путу и покојни професор Бајчетић се забринуо и рекао: ‘Ти мораш од нечега да живиш’. Он и ФДУ су ми изашли у сусрет да потпишем први уговор са позориштем у Вршцу, гдје сам постао њихов стипендиста. Тамо сам одиграо своју прву професионалну премијеру, 1. октобра 1996. године.“

Тај датум, како каже, посебно памти.

„Тог дана сам постао отац — родила се моја Исидора. Сину сам дао име по Растку Лупуловићу, оцу Илариону. То је један од најбољих људи које сам упознао. Није ми било чудно када се замонашио, толико је чиста душа да се човјек пред њим може само постидјети. Имао је велики утицај на мене и, ако у мени има нешто добро, то је његова заслуга“, рекао је Максић раније за портал Нова.рс.