Драган Р. Ковач: Преображење

Преображење Господње је вјерски празник који за Град има посебно значење и Грађани га сврставају одмах уз два највећа хришћанска датума – Божић и Васкрс. То је отуда, јер је Преображење Господње истовремено и крсна слава Града и крсна слава храма. Ако су црквени и градски достојанственици били на истом „фону“, а није увијек било тако, славље и протокол су се обављали на једном мјесту, са владиком и градоначелником, на челу софре, и са многобројним усхићеним званицама, које су три пута љубиле обојицу.

Преображење Господње, о коме је ријеч, управо је минуло, и сљедећи дан, 20. август, метеоролошки није личио на претходне. Напротив. У колективној свијести хришћана, та драстична промјена времена управо тог дана, прадавно је уочена, и доводи се у везу са преображајем Исуса Христа, чије је лице на гори Тавор засијало попут сунца... Преображење Господње.

За разлику од претходних љетних јутара, када би сунчеве зраке пробудиле уснуле Грађане, тај дан је свануо облачан и тмуран. Врло брзо је почела да пада киша, па су радници имали проблема са склањањем велике бине, која је због славља на пијаци подигнута прије неколико дана. Кишне капи су постајале све веће, да би ускоро изазивале право добовање по прозорским окнима и крововима.

Човјек је изишао из Хотела „4С” и упутио се према великом џипу, паркираном недалеко, на улици. Иако је претрчао само двадесетак метара, када је ухватио за кваку, био је скроз мокар. Отворио је врата аутомобила и прије него се убацио на сједиште, улицу је неприродно освијетлио снажан бљесак. Ни секунд иза те свјетлости, рекло би се ту у непосредној близини, проломио се заглушујући прасак, а потом је снажна и потмула грмљавина протресла Град и дуго се ваљала над њим, полако губећи на интензитету...

***

Драган је често у шали знао да цитира офуца- ну америчку изреку: – Не питај ме како сам зарадио први милион! Многи су ту шалу тумачили и крајње озбиљно, нарочито завидљивци, какав је, руку на срце, сваки други Грађанин. Ипак, ако устврдимо да му богаћење због ратних и поратних прилика није било тешко, нећемо бити фер према њему. Само он зна које је све препреке морао прескочити, некада ризикујући и властити живот, да би се издигао, да би остварио свој сан. Да би подигао, између осталих некретнина, и велелепни Хотел „4С”. Када је давне 1990. године, као амбициозни тридесетогодишњи дипломирани економиста, на Економском факултету у Сарајеву, одбранио магистарски рад о теми:„Приватно хотелијерство у социјалистичком систему – реалност или утопија” није ни слутио да ће петнаест година касније бити власник луксузног хотела. Приде, још и газда мотела на изласку из града, као и најлуксузнијег кафића у центру. Те, савремене винарије, његовог поноса. Сва та имовина правно је била уоквирена у комплексно приватно предузеће „4С”. Грађани су сате и дане свог драгоцјеног времена резервисаног за башту „Под платанима” потрошили распредајући само о једној теми: – Како се он обогатио?

Једни су ауторитативно говорили да Драган није обична јајара која купује у Тузима и препродаје на бувљаку, већ дипломирани економиста, уз то и магистар наука, који зна све финесе, док су други тврдили да му слабашан магистериј из Сарајева, у Београду не би прошао ни под разно, и да је управо прве веће паре зарадио, свакодневно два пута прелазећи границу на Клобуку. Многи су га, наводно, и лично видјели како из свог „мерцедеса”, којим се возио испред шлепера, срдачним цариницима додаје кутије и коверте. Било је и таквих што су скретали пажњу на Драгановог оца и стрица, који су и у бившем систему налазили начина да окрену лијепе паре, а опоненти би одмах узвраћали да све то што су они зарадили не би данас Драгану послужило ни за џепарац. Неки су помињали његове блиске студентске везе са контроверзним муслиманским генералом из Сарајева, са којим је заједно „радио” најпрљавије послове, док су други тврдили да Драган у бањалучком Хотелу „Босна” има резервисан предсједнички апартман тридесет дана мјесечно. Један од најватренијих дискутаната „Под платанима”, клео се да је сам владика, Драганов даљи рођак по мајци, а његов најтврђи противник се подсмјехивао како поуздано зна да је Драганова покојна мајка била Хрватица. Нико од њих није ни слутио да је Драган у својој вртоглаво успјешној каријери контроверзног бизнисмена (неки то зову и тајкуном) два пута избјегао метак у класичној „сачекуши”, да је једном министру из Србије морао однијети коферчић са пола милиона, на руке, да је био у „Хајату” када је упуцан Аркан, те да је имао четири различита пасоша...

Када би био изузетно расположен, знао је да каже: – У рату сви имају исте шансе, а користе их само они са мудима! – и тиме би завидљивцима запушио уста до сљедеће прилике...

***

Драган је одједном, из чиста мира, осјетио да му је дио видног поља испред десног ока постао црн. Затворио је махинално лијево око и панично спознао како на десно не види ништа. Презнојио се у трену и покушао поново, те дијелом одахнуо, када је уочио израњање из мрака предмета на свом радном столу, и изоштравање њихових контура. Ускоро је гледао на оба ока, и јасно видио, као да се ништа није десило. Почео је да се преиспитује. Одмах се присјетио главобоље у потиљачном предјелу, која га је мучила задњих дана, а коју је приписивао проблемима са вратном кичмом. Заморно сједење за воланом, буљење у екран компјутера, претјеривање са младом и амбициозном шефицом рачуноводства... Ипак, само дјелимично се утјешио.

Жена његовог пријатеља, очни љекар, прегледала га је сат времена послије непријатног доживљаја. Није пронашла никакве патолошке промјене на оку и све је тумачила нормалним процесом на крвним судовима. Навела је и умор као узрок, па и његово претјеривање у опису тегоба. Осјећао је да она није у праву. На крају му је саопштила да, ако жели, може урадити преглед главе помоћу магнетне резонанце, па да се, ето, потпуно психички растерети. Још га је пецнула да он то сигурно може себи приуштити, и тиме искамчила стотку за парфем.

Сат времена послије тога, Миљенко из сусјед- не државе му је јавио да је његово снимање главе магнетном резонанцом, мимо свих правила, заказано за сутра ујутро. Иако је субота, повјерљиви техничар са клинике за радиологију ће му кришом урадити снимак, а описаће га професор из Сплита, који је у дилу са њим... Петсто евра! У понедјељак послије подне, Драган је брзом поштом добио снимак са описом. У потиљачном дијелу мозга, близу центра за вид, имао је анеуризму (лоптасто и истањено проширење крвног суда), које ако пукне... Препоручена му је хитна хоспитализација и преглед неурохирурга и неуроофталмолога...

Послије само пола сата паничног „гуглања” по интернету донио је одлуку да неће предузимати никакве даље претраге, ни лијечење! Неће никоме ништа ни говорити. Чак ни Нади. Сачекаће мирно смрт, о којој никада није озбиљно ни размишљао. Па, тек му је четрдесет пета! Неће дозволити да га оперишу и чачкају му по мозгу уз шансе да преживибод једва 20 процената. Још је гора могућност да остане парализован или ментално оштећен. Никада! Кога једном оперишу неурохирурзи и прикаче за игле, цјевчице, електроде и сонде, тај се тог терета више не ослобађа! Умире патећи и са боловима! Он неће тако! Сачекаће достојанствено да се то деси. Уосталом, проживио је за ових четрдесет пет година више него остали за стотину. Јесте да је било тешких тренутака, када је помишљао и на најгоре, али било је и уживања. Знао је наградити себе за сваку побједу. Обилато! Оставиће доста Нади и дјеци, а од сутра ће почети један други, мирнији живот, живећи га дан за дан, па докле догура. Испоштоваће Божију вољу!

Сутра ујутро је именовао вриједног и оданог Максима за оперативног директора његове мјешовите фирме, удвостручивши му плату. Радницима, којима је истицао уговор о раду на одређено вријеме, понудио је нови, на још шест мјесеци. Чистачицу Радмилу, мајку троје дјеце, чак је примио у стални радни однос! Позвао је адвоката и рекао му да обустави све текуће тужбе и повуче се из свих судских спорова. Чак и из суштински добијеног процеса против малих акционара, који су му сметали са удјелом од 51 посто у власништву над пропалим државним виноградарским добром. Прије овог што га је стрефило у главу, намјеравао их је „згњечити” попут грожђа у бачви. Сада је забезекнутом адвокату загонетно рекао да би му тако добијено вино било горко... Почео је да се дружи са обичним људима. Сатима је сједио у башти „Под платанима” и дискутовао, критиковао и препричавао. Као искусан и прекаљен играч прогнозирао је потезе владе, те сигурне фаворите на сљедећим изборима. Ватрено давао приједлоге за унапређење градске архитектуре, с обзиром на све већи прилив туриста из Дубровника и Херцег Новог. Једноставно, постао је један од тих обичних малих људи, који живе и уживају у животу, не очекујући много од њега. Дискретно је финансијски помогао Удружењу родитеља дјеце са посебним потребама, дао већу своту новца за операцију у иностранству кћерке сиромашног суграђанина. Купио је и комплетну опрему новоформираном женском фудбалском клубу, а средњој музичкој школи, која је те године стартовала, поклонио је кћеркин скупоцјени полуконцертни клавир, на чију столицу она није сједала послије завршетка деветог разреда. Кад већ говоримо о кћерки, која је живјела у Београду, помирио се са њом и први пут проговорио са зетом, „дечком” са београдског асфалта, старијим од ње двадесет година. Одушевио је потпуно запостављеног и, комплексом снажног оца, истрауматизованог сина, поставивши га за члана Управног одбора његове компаније „4С”, а супругу Наду је оборио с ногу резервацијом апартмана у Хотелу „Европа” у Сарајеву, гдје су се као студенти вјенчали. Знао је да она, већ извјесно вријеме, има некога, скоро да нису разговарали задњих мјесеци... Одлучио је да великодушно пређе преко свега. Били су генерација из гимназије и некада, прије рата, док су живјели само од његове плате, лудо су се вољели... Успут, поменутој младој и амбициозној шефици рачуноводства, са којом није прекидао везу ни послије њеног вјенчања, купио је за растанак – лијеп сат...

На прослави годишњице матурске вечери, на коју су први пут дошли и муслимани расељени по Скандинавији, све је гануо рецитацијом пјесме, за ту прилику специјално написане:

С А Н

Четири године, Као сан,
Четири школске За један дан,
Желим да проживим.

И школско звоно, Као сан,
И креду бијелу За један дан,
Желим да доживим.

И пад и успон, Као сан,
Растављање на факторе За један дан,
Желим да преживим.

Радости и стрепње, Као сан,
И слутње и НАДУ За један дан, желим да оџивим.

И тај драги разред, Као сан,
И нас матуранте За један дан,
Желим да оживим.

Добио је френетичан аплауз, а док се клањао, замишљао је сљедеће окупљање генерације, на коме, уз четири умрла друга, сигурно неће бити ни њега. Суза му је канула на под... Када су организатори почели да са конобарима нешто гестикулирајући рачунају, позвао је газду ресторана у страну...

Те вечери, Нада и он су спавали у њиховом заједничком кревету послије толико времена. Сутрадан је случајно чуо дио њеног телефонског разговора. Некоме је енергично саопштавала „да је међу њима готово!”. Живећи тим новим окрепљујућим начином, радујући се сваком новом буђењу и помажући људима око себе, спознао је једну узвишенију димензију живота. Нажалост, та спознаја је имала скупу цијену – прерано је дошао до самог краја. Сјетно, али задовољно, очекивао је смрт...

***

Дан послије Преображења Господњег, добио је брзом поштом препоручено писмо. Шеф клинике за радиологију, из сусједне државе, га је уз дубоко извињење и спремност за сношење свих посљедица, писмено обавијестио како је ухапшена група радника који су се бавили недозвољеним дјелима, и мимо радног времена и протокола, радили снимања магнетном резонанцом. С обзиром на то да је све обављано непрофесионално и нетранспарентно, без рачунарске логистичке подршке, како би се заварали трагови њихове криминалне активности, дошло је у неколико случајева до фаталних замјена снимака. Нажалост, један од тих случајева је онај господина Драгана из Града, коме је послат снимак другог човјека, са анеуризмом у потиљачном дијелу мозга... Драганов снимак није показивао знакове било какве болести!

***

Човјек погођен громом пао је на асфалт покрај џипа. Прошло је много времена док га по невиђеној преображењској киши није уочио возач аутомобила који је случајно наишао. Доста минута је прошло и до доласка екипе Хитне медицинске помоћи, јер су били на интервенцији у Горици, али су преусмјерени према Хотелу „4С”.

Доктор К. је знао да су шансе за преживљавање у случајевима утопљења и удара грома знатно веће него код инфаркта, па је истрајавао са реанимацијом. У предворју хотела, гдје су унесрећеног склонили са кише, пуних четрдесет пет минута екипа је проводила оживљавање. Радили су масажу срца и вјештачко дисање, користили кисеоник, прикључили инфузију и кроз систем аплицирали лијекове, аспирирали садржај из уста, примјењивали електрошокове – али резултата није било. На крају је доктор К. покретом руке зауставио техничара и резигнирано рекао:

– Доста је било. Проглашавам га мртвим, да- нас 20. августа, у 11.00 часова.

***
Драган је дуго гледао у писмо и снимак, добијене брзом поштом. Почео је нервозно да шета по канцеларији, гдје је тог јутра свратио како би узео неке старе породичне фотографије, које је намјеравао окачити на зид у стану. Повремено се са обје руке хватао за главу и изговарао некакве неразумљиве реченице. Неколико пута је склопио руке и погледао у плафон, нешто мрмљајући. Чак се једном гласно и скоро луђачки насмијао. Затим је легао на кауч и гласно јецао, тресући се читавим тијелом... Када се потпуно смирио, умио се над лавабоом. Озбиљног и енергичног лика погледао се у огледалу, а затим телефоном позвао вриједног и оданог Максима. Саопштио му је да он од тог јутра, 20. августа, дан по Преображењу Господњем, поново преузима посао извршног директора своје фирме. Мак- симу је скоро позлило када је чуо да се мора вратити на старо радно мјесто са некадашњом платом, јер је у међувремену дигао велики кредит и купио станчић за своју породицу. Потом је позвао шефицу рачуноводства да га детаљно упозна са финансијском ситуацијом. Мирис добро познатог парфема, док је стајала наднесена над екран компјутера, изазвао је у њему навалу некадашње страсти. Повукао ју је на своје крило, као што је чинио раније. Она се овај пут, зачудо, бранила, нешто је плачући и објашњавала, али је није слушао, па ни разумио. А у ствари му је молећивим и очајним гласом говорила да је са мужем коначно затруднила...

Иако је киша почела да ромиња, није имао намјеру одустати од идеје која му се прва јавила у глави послије оног спасоносног писма. Отићи ће лично код адвоката и наложити му поновно активирање старе тужбе против малих акционара којима је због већинског пакета од 51 посто акција пропалог државног виноградарског добра, морао појединачно давати велике суме мита.

– На*ебаће вам се Драган мајке! – било је задње што је, шкрипећи зубима, изговорио себи у браду, прије него је потрчао према џипу, кроз кишу, која је почела да пада као из кабла...