Ljiljana dragutinovic.jpg

Једна од овогодишњих добитника Златног платана на 13. Фестивалу медитеранског и европског филма је глумица Љиљана Драгутиновић.

До сада је у Требињу била доста пута, чак и љетовала без обзира на близину Дубровника.

"Волим овај град јер има тишину, платане. Када сам дошла опет гледам то стабло које је огромно. Гледам га и мислим какво коријење има оволики платан са огромним крошњама. Онда ми тог тренутка на памет падне 'Ово је мјесто гдје треба да буду платани. Требиње је платан са великим коријењем, крошњом, тако моћан и лијеп'. Тако сам схватила да је платан Требиње, а платани су људи. Била сам у Тврдошу док је још био владика Атанасије, Грачаници, Перовића мосту... Овдје су дивни људи, имају диван језик са дивним дужинама. Без обзира што постоји тврдо (Тврдош, жилавка) мени су Херцеговци меки људи", каже на почетку разговора за ТребињеЛиве.инфо Љиљана Драгутиновић.

Према њеним ријечима, глумом се бави јер је њена породица глумачка. Њен старији покојни брат био је на класи Мата Милошевића, разболио се и добио младалачки шећер, доста је радио, завршио Академију и престао да ради. Млађи брат јој је био глумац у Бањакуци, Крагујевцу и није завршио Академију иако је био у професионалним позориштима.

"Мој отац је пјесник и има га у 'Антологији српских пјесника', тако да је моја цијела породица умјетнички настројена. Брат ме је спремао за Академију и онда ме је послао Миши Јанкетићу и говорила сам Антигону. Миша ме је исправио само један акценат и рекао мом брату да сам примљена. Тако је било, а глума је моја професија. У позоришту се глумац најљепше осјећа, то јест боље него на свим снимањима. На снимањима стално има нешто около, а у позоришту када изађете на сцену иако вас боли нешто – мало сте издигнутији од патоса", каже Драгутиновићева.

У позоришту на бини када се игра – нема репризе, за разлику од филма гдје се сцена понавља док се не усаврши.

"На бини има понављања, ако је на репертоару. Када дођем кући након представе доста пута кажем ово није добро, ја лоше говорим, није ми то глумачка мисао. Онда радим на томе да исправим. Метрика је веома важна у позоришту, математика је важна јер након једног дијела добијете аплауз на отвореној сцени, а други пут нема питам се шта је то. Схватим да сам метрику помјерила и све је важно у позоришту", прича Љиљана.

Имала је професора који је фантастичан, а то је Предраг Бајчетић. Та класа, 1971. године, је изњедрила доста добрих глумаца – Тању Бошковић, Радмилу Живковић, Горицу Поповић, Јелицу Сретеновић, Миралема Зупчевића, Милана Штрљића, Бранка Ђурића, Бранка Јеринића...

"Сви на класи смо били различити и доста често је говорио 'Шта да радим са вама',јер смо били блесави, али је полако ушао у срца свих нас. Онда нам је задавао задатке на првој, другој години и тако редом. Био је такав професор да смо увијек одлазили код њега и његове супруге Бобе Благојевић. Ми смо учили од њих двоје, али богами и они су учили од нас. У једном интервју је Бајчетић нагласио да је Љиљана добро рекла да смо и ми учили од њих. Ми смо за све улоге ишли код нашег професора да нам објасни да ли је нешто добро, а био је изузетно критичан. Данас то фали младим глумцима да их исправља, да неко са њима ради глумачки", објаснила је Драгутиновићева.

На сцени Атељеа 212 је од 1973. године, а стални члан од 1976. године.

"Док сам била млада гањала ме је моја енергија и за све сам била заинтересована. У почетку је било као да сам рођена на сцени јер сам играла пуно. Михиз ми је рекао да не зна шта ће са мном јер ме сви редитељи траже. Тако је било у младости, а онда се појавило као и сада бара пуна крокодила. Ја нисам тај тип и не желим да будем у бари и одмицала сам се од тога. Без обзира на све имам неко трајање и у свакој врсти умјетности најважније је трајање", поручила је Драгутиновићева.

Памтимо је у серији "Срећни људи" као Наталију Шћекић, Милицу Живић у серији "Више од игре", као Персиду Пантић у "Белој лађи", Калину Ристић у "Коло среће", Виду у "Ожалошћеној породици", Даницу Дану Исидоровић у "Истине и лажи"...

"Играла сам у много серија, а филмови су далеко изнад серија. У посљедњих петнаестак година филм је полако отишао у запећак, а све то потиче из Холивуда. Филм је нешто друго, поготово ауторски филм. Ја волим ауторске филмове, а данас се пуно прича о серијама. Хвала Богу да постоје фестивали па та филмска остварења излазе на видјело", јасна је Драгутиновићева.

Била је глумачки пар 1978. године заједно са Петром Божовићем за улоге у серији "Више од игре", Стеријину награду за глумачко остварење добила је 1981. године за улогу Винке Кромберг у представи "Слике жалосних доживљаја", а Златног ћурана 2019.године.

"Научила сам од покојног Михиза једну реченицу: 'Љиљо, награде треба прво имати, па их онда можете презирати, али не можете награде презирати ако их немате'. То ме је научио и поштујем моје колеге који добију награде. Ја сам била у жирију и може да се поткраде нека грешка, али увијек ако си добар глумац то исплива након извјесног времена. Награда 'Златни платан' у
вољеном Требињу су само још једна веза са југом Херцеговине и хвала организаторима на све", закључила је Драгутиновићева.