Слика 1.jpg

Година '95 Зетом хара,

моја скромна ординација,

бану неколико Шиптара,

као да је права рација.

 

Један је повријеђен био,

на лицу се видјела патња,

други је српски зборио,

остали су били пратња.

 

Велика рана, крвав рукав,

очито, то је од ножа,

преводилац је наивно лукав:

„Повредиља се само коожа!”.

 

У питању је насиље,

њих је од болнице страх,

мени нуде обиље,

све мирише на бијели прах.

 

На искушењу је моје умијеће,

сјечена тетива се издигла,

мрки Албанци као вијеће,

у мојим рукама конац и игла.

 

Ја вежем чворове, зној избија,

прсти ми раде попут чигре,

повријеђени као мумија,

њемачке марке су дио игре.

 

И причом Шиптаре шармирам,

они на албанском ћуте,

причу шалом гарнирам,

плашим се да нешто не муте.

 

И коначно - посао је завршен,

превоја још један навој,

да утисак буде савршен

ставићу и турбан завој.

 

Како заврших с мрежицом том,

преводилац затрепери као лист,

муну другара лактом,

и с дивљењем рече:„Специјаљист”!

 

Докторат и професионално поштење,

те мој стручни ауторитет,

не изазваше такво одушевљење

као турбан – куриозитет!