Након двоседмичне паузе, настављамо са занимљивим причама нашег суграђанина Љубише Анђелића. Ове недјеље доносимо приче о Мишку Стевановићу и Рару Сараџићу, својеврсним симболима спорта на Требишњици у другој половини 20. вијека.
НАШ МИШКО
Иако се Михајло Стевановић-Мишко није родио у Требињу, никада га нисмо сматрали странцем. Напротив, он је био и остао наш Мишко. Његов отац, тада пуковник ЈА, дошао је са породицом из Сомбора у наш град почетком 1950. године, да би предавао у школи резервних официра. Тако је и Мишко постао Требињац. Становао је у центру града, изнад тада једине апотеке "4. октобар", на почетку Билећке улице. Почео се прво дружити са нама и са нама је први пут отишао на "Старт". Годинама је остао вјеран "Леотару". Тада је имао више знања и искуства од нас, који смо тек почињали играти ватерполо.
На првим тренинзима кришом смо га посматрали како спретно барата лоптом и са лакоћом даје голове. То је Мишко све показао на најбољи начин, када смо освојили наслов јуниорског првака БиХ. Половином 50-их година, Стевановићи су одстелили за Београд. Ту, у великом граду, наставио је каријеру у ВК "Север". Када је тај тим у љето 1956. године играо са "Југом" у сусједном Дубровнику, Мишко је био иницијатор да Београђани дођу у Требиње. Желио је да његови суиграчи виде град, а посебно Требишњицу. Гости су побиједили Леотар са 5:3 и казали да би за њих била велика штета да нису видјели град испод Леотара - његове стољетне платане и смарагдно плаву ријеку. У љето 1962. године, када су "Леотарци" по шести пут освојили првенство БиХ, у саставу је био и Мишко Стевановић. Посебно је његов допринос био велики на утакмици са "Баллутом" из Лавалете из Малте. Дириговао је игром против нимало њежних острвљана. Мишко је из "Севера" прешао у "Партизан" и посветио се тренерском потезу. На Бањици је створио више врсних ватерполиста - Рудића, Беламарића, Јанковића. Када је имао проблема са срцем, постао је помоћник трофејном тренеру Влаху Орлићу.
У љето 1976. године, срели смо се на нашем олимпијском базену. Мало смо запливали, баратали лоптом, а највише причали. Пожелио је да базен једног дана добије кров. Пред посљедњи рат, дошао је на кратко из Игала, гдје је лијечио срце. Састали смо се, овога пута, код нашег заједничког пријатеља Бајице Станковића у кафићу "Бајица" у Старом граду. Попили смо жестоко пиће, а он је на свој начин добацио: "Алкохол даје покретачку снагу моме начетом срцу". Посљедњи пут са Мишком сам се видио у августу 1997. године, по мом повратку из Шпаније.
Са Мишком Крушевцом посјетио сам га на Бањици, гдје је тренирао голмане "Студента". Три некадашња "Леотарца", евоцирали смо успомене на дане са Требишњице. Обећао је да ће наредног љета посјетити Требиње. Нажалост, до тога није дошло.
Поред ватерпола, волио је стрељаштво. Једног дана смртно је страдао у пожару у стрељани на стадиону ФК "Партизан" на Бановом брду. На гробљу у Београду од њега су се опростили бројни спортисти. Ми из Требиња, дали смо читуљу у "Политици": Посљедњи поздрав драгом другу и пријатељу од његових саиграча из ВК "Леотар": Блажа, Рада, Зорана, Љубише, Угљеше, Миленцета, Мирка, Тома, Миша, Баја... То је био посљедњи поздрав за нашег Мишка.
ПРВИ НА ЛОПТУ
Најбољи пливач кога је прошлог вијека Требиње имало био је Миралем Сараџић Рара. Родио се и одрастао на обалама Требишњице. Рано је осјетио чари понорнице. А када је 1950. године основан ПК "Леотар", Рара се међу првима нашао на "Старту", испод Дрвеног моста. Тако је почела његова и те како богата пливачка каријера. Рара се опредијелио за најкраће пливачке дисциплине - 100 метара слободно и 100 метара леђно. Код нас који смо почели да играмо ватерполо, навраћао је из стаза. Играо је на "два гола". Искусни тренер Томо Копић знао је да је Рара бољи пливач него играч са лоптом. Желио је да се Сараџић посвети тркама и није се преварио.
И поред такмичења у стазама, Рара се нашао у јуниорском ватерполо саставу "Леотара", који је у љето 1951. године, на нашем "Старту", побједном над "Младости" из Сарајева", освојио првенство БиХ. Рара је због брзине први долазио до лопте. Тада се послије сваког постигнутог гола, пливало на лопту до центра!
У љето 1956. године, Сараџић се први пут нашао и у сениорском саставу тима. Брзим пливањем је допринио да "Леотар" по други пут у ватерполу освоји првенство БиХ. На пливачком купу у Сплиту, 1957. године, симпатични Требињаца изненадио је све на Бачвицама. У трци на 100 метара леђно, постигао је тада друго вријеме у Југославији. Тај успјех запазио је селектор репрезентације Иво Сењановић. Уврстио је Рару у шири списак играча за Олимпијаду у Риму. Тај позив је обрадовао све у клубу. Наравно, и нашег најбољег пливача. Рара се опредијелио за наставак студија стоматологије у Београду, па је са жаљењем одбио позив селектора. Ми у клубу поштовали смо његову одлуку, иако смо га жељели видјети на Олимпијади у Риму.
Када смо 1965. године изгубили Требишњицу за спортове на води, и Рара је са нама туговао. Касније, када је отворен базен у Абазовини, неуморно је радио са млађим пливачима. Преносио своје богато пливачко знање и искуство на тек за тај спорт стасале младиће и дјевојке.
Шта Ви мислите о овоме?