У наставку прича из књиге "Ватерполо на Требишњици" доносимо занимљиве записе Љубише Анђелића из трећег дијела књиге под називом "Сјећања на омиљене Леотарце".
"СТРАНЦИ" НА ТРЕБИШЊИЦИ
У саставу "Леотара" увијек је било играча који су у Требиње дошли са стране да краће бораве или само као појачања за неке утакмице. Ти "странци" примани су срдачно и били су од велике користи за наш клуб. Велико појачање за "Леотар" био је Миро Поробић. Дошао је из Херцег Новог да ради у Индустрији алата и остао готово десет година. Много је савјетима и искуством користио у нашим првим наступима. Некада је замјењивао и одсутног тренера. За "Леотар" је краће играо и Београђанин Владо Теокаревић, из познате трговачке породице текстилом. Појачао нас је на првенствима у Бања Луци и Лукавцу.
Ипак, највише појачања у нашем тиму, било је из сусједног Дубровника и то из "Југа". У квалификацијама за II савезну лигу играли су за нас Дубровчани Ивица Ваљало и Игор Рихтер. Били су просјечни играчи, али са искуством за турнирско такмичење. Краће у "Леотару" је играо и Иво Колић, такође из града подно Срђа. У Требињу је имао рођаке. Није био неко јаче појачање, али је био "освјежење" за суиграче и сви су га вољели. Причао би на тренингу и пред утакмицу разне вицеве и досјетке, старим дубровачким говором, што нас је забављало. Ми смо о њему знали доста догодовштина, а једна се највише препричавала. Иво је једном био у гостима код бабе Милице Правице у центру града. Појео је све колаче које је бака ставила на сто. Послије тога обилног гошћења и других, сличних посјета родбини, знао би рећи: "Добро мени папе каже, ваља своје обић". У вези ових "слатких" посјета знали смо му рећи: "Иво ти си у доброј кондицији, колачи ти дају снагу"!
У љето 1956. године тим "Леотара" је појачао још један Дубровчанин - Драго Вајнбергер. Раније играч "Југа" био је клубу од користи. Највише, "Леотар" је добио доласком у Требиње голмана Паска Шолетића. Тешко је било затрести његову мрежу, када је био расположен. У клубу је кратко играо још један Приморац Динко Рици. Као официр дошао је из Ријеке на службу у Требиње. Имао је тешкоћа са очима, па је то највећи разлог да раније, као члан "Приморја" не заигра и за репрезентацију Југославије. На завршним првенствима у Лукавцу и Бања Луци корисно појачање био је Новљанин Боро Клисура, раније првотимац "Јадрана".
Сви ови "странци" играли су за наш клуб више из љубави него због неке материјалне користи. Клуб није имао неких већих новчаних средстава да би их адекватно наградио. Плаћао им је стан и храну и давао нешто новца за џепарац. Тај новац они би, најчешће, трошили са домаћим играчима - за колаче и сокове.
НЕЗАБОРАВНИ ТРЕНЕРИ
Имали смо срећу, а и част, да нас воде, за то вријеме, тренери са југословенском, а неки од њих и свјетском, репутацијом. Послије капетана Станишића, у љето 1950. године, за тренера је дошао Томо Копић. Томо је кратко и играо за сениорску екипу, па се потпуно посветио пливачима. У љето 1954. године, када смо први пут постали прваци БиХ, са нама је радио Динко Рици, повремено је и играо, али само на пријатељским утакмицама. У љето 1957. године, "леотарце" је тренирао Миро Лучић, из Београда, са дипломом ДИФ-а. Прије "Леотара" био је тренер "Севера", а каријеру је завршио у Грчкој, као тренер неколико прволигаша. Као велики романтик, често је знао сједити на тераси хотела "Леотар" и дивити се љепоти Требишњице. Једно вријеме смо се такмичили и под водством тренера Ловра Штакуле, раније играча "Југа". Његов старији брат Иво Штакула, био је стални члан репрезентације Југославије. Умро је од посљедица инфаркта, у базену на тренингу у Мелбурну, пред Олимпијаду. Ловро је 1959. године водио школу за ватерполо тренере у Требињу. Савјетима је помагао али никада није био званични тренер Дубровчанин Миле Петковић, тренер "Југа" и репрезентације.
Тренер је био и Миро Поробић, активни играч клуба. Треба посебно истаћи тренера Луку Цигановића, из Дубровника, прије II свјетског рата, легенду југословенског ватерпола и пливања. Био је члан "Југа" и стални репрезентативац Југославије. У Магдебургу је 1934. године, играо на првенству Европе и постигао побједоносни гол против Шпаније (3:2). На 100 метара краул био је најбољи у тадашњој Југославији. Мало ко зна да је живот тога човјека везан за наш крај. Наиме, тридесетих година прошлог вијека, Лука је, као свршени учитељ, дошао на прво службовање у село Дубочани. Првим словима учио је дјецу Дубочана, Врбна, Будоши. Слободно вријеме крајем прољећа и у јесен, користио је за тренинге на Требишњици. Пливао је на ријеци код тада електране "Пареж" и у близини манастира Добрићево и Косјерево. Своје ђаке, поред азбуке, учио је пливању и риболову. Са сељанима је често ишао и у лов на дивљач. У Дубочанима су се дивили његовом брзом пливању, па су старији код кућа испредали разне приче у вези са тим. Зими, послије наставе, знао је са Дубочанцима уз огњиште "бесједити" сатима. Недјељом би одлазио до Дубровника, а знао је често свратити и у Требиње. У гвожђарској радњи Васа Бабића, чекало га је београдско "Време", лист који је редовно читао. Цигановић је у току прошлог рата умро у Дубровнику. Вијест о његовој смрти са тугом смо примили ми ватерполисти "Леотара", који смо га добро познавали.
Шта Ви мислите о овоме?