ljubisa andjelic.jpg

У посљедњем дијелу другог наставка прича о требињском ватерполу доносимо двије интересантне приче из пера нашег  суграђанина Љубише Анђелића. Већ од наредне недјеље имаћете прилику да читате о тренерима и играчима са стране, чувеним Бимбовим головима и шкртим Новљанима.

ГРОЖЂЕ ЋЕ ГУТАТИ

До мјеста на мору, на Црногорском приморју, долазили смо на разне начине. Послије рата, 50-их година, било је опште сиромаштво, па наш клуб није имао средстава да путујемо удобније. Кретали смо се по тада прашњавим друмовима као нека дилжанса, наравно не са кочијама и са чезама. Служили смо се камионима марке "Прага" и "Додге", који су и тада били за расход. У камионе бисмо поредали дрвене клупе, па смо се кроз Конавле до најближег Херцег Новог, "труцкали" по неколико сати. Било је још теже ако на таквом возилу није било цераде. Цијелим путем тада нас је пржило жарко сунце и засипали облаци прашине. Мало боље је било када смо путовали аутобусима, који су били стари, краћи од садашњих, а на крају су имали гвоздене степенице, да би се на кров могао ставити пртљаг. Када смо на гостовање ишли заједно са пливачима, за све није било мјеста у аутобусима. Мушкарци, углавном ми ватерполисти, одлазили смо на кров, да би пливачице могле сјести на сједишта у аутобусу. На крову били смо изложени сунцу и вјетру. Тако препланули, прашњави и знојави долазили смо до мора и често без одмора играли утакмицу.

Касније, у то лијепо Приморје ишли смо бољим аутобусима, а и асфалта на цестама било је више. Често нас је до мора возио Марко Гаћиновић, кога смо веома цијенили и вољели. Понекад, за дуже вожње, зауставио би аутобус поред пута да се мало одмори, да задријема за воланом. Ми бисмо тада прошетали околином. Тако смо једном пролазећи кроз Конавле, на подручју Груда посматрали са чежњом винограде богате грожђем. Тада смо се зарекли да ћемо једном то воће обилно пробати. То се догодило око два сата послије поноћи у повратку из Тивта, гдје смо играли са "Нептуном". Нас неколико са првих сједишта замолили смо Марка да заустави аутобус да мало "протегнемо ноге". Марко је то без ријечи учинио. Угасио је свјетло у аутобусу, а ми смо иако у мраку брзо дошли до грожђа поред пута. Набрали смо га доста у мајице, а напунили смо чак и гаћице. Слатке плодове смо просто гутали. За чудо, јагоде нису биле глатке. Оштро су нас гребале по ждријелу. Када је Марко упалио свијетла, имали смо шта видјети. По грожђу је био дебели слој прашине, а већ смо га били доста појели. Популарни Васо Новаковић Мајкан предложио је да почнемо пјевати, да бисмо, наводно, кашаљ тако обуздали. Запјевао је први доста промукло: "Грожђе ће гутати ко "Леотар" дирне, ко "Леотар" дирне се ...". Сви смо у глас прихватили ту пјесму. У саму зору, пјесмом смо разбудили наше уснуле суграђане. Више нам није падало на памет да идемо у ноћну бербу пролазећи поред винограда. Обично би, дионицу тога пута кроз Конавле, гдје су плантаже, преспавали. Тако смо и на тај начин бојкотовали грожђе, иако више није било прашине.

plivaliste na rijeci trebisnjici.jpg

КАКО СМО ТРЕНИРАЛИ

На Требишњици смо имали само четири мјесеца за интензивне припреме и ватерполо утакмице, у току године. На ријеци се могло тренирати и играти само од почетка јуна до краја септембра. За тако кратко вријеме доста бисмо преко љета постигли, захваљујући добрим тренерима и озбиљном раду. Чини се, да нам је најтеже било тренирати са Ловром Штакулом. Тражио је гвоздену дисциплину и испуњење свих захтјева. Када је у заказано вријеме долазио на пливалиште, само би добацио: "Требињани идемо у море"! Знали смо на шта мисли и ми бисмо се брзо нашли у ријеци. Ко се тада од играча не би нашао на пливалишту или би закаснио, није могао тренирати тај дан. Најрадије смо вјежбали са увијек насмијаним Милом Лучићем. Прије уласка у воду, испричао би неки виц и питао нас о љубавним авантурама. Због таквог понашања није "трпио" његов тренинг. Напротив, ми смо стрпљиво извршавали сваки његов захтјев. И са Динком Рицијем, било је задовољство тренирати. Лука Цигановић, био је доста озбиљан и ми смо га, због свега, респектовали.

Што се тиче самог тренинга, доста времена проводили бисмо са лоптом. Када смо уигравали тактику - напад и одбрану, играли смо три (играча) на три са голманом. То је био дио тренинга много тежи и од саме утакмице. Посебно је било тешко када је са нама тренирао Миро Поробић. Висок око два метра са јаким рукама и ногама, није штедио никога. Посебно је "страдао" играч који га је стриктно покривао. Тај је са модрицама излазио из воде уз "сочне" изразе упућене Миру. Послије краћег одмора, прелазили смо на пливачки дио тренинга. У почетку су то били краћи шпринтеви, а касније тренинг ногу помоћу "даске" и руку уз помоћ "авиона". То су биле дрвене справе, које нисмо вољели. Коначно би услиједио крај тренинга - испливавање два до три километра, без одмора.

Тако смо на нашем пливалишту, морали да се крећемо између старта и окретишта безброј пута. Да бисмо прекратили те "муке", тражили смо од тренера да нам дозволи да тај "мали маратон" отпливамо у једном "комаду" од "Старта" до Малтезова кола и од "Старта" до Бегова кола, наравно и обратно. Тада је то пливање било занимљиво јер смо, пливајући, посматрали подводни "живот" наше Требишњице, а имало се шта видјети! Често смо пролазили кроз веома топлу, и на неким дионицама веома хладну воду. Тада бисмо се, ми старији, сјетили ријечи популарног доктора Левија, да је Требишњица веома "реуматична". То се, у овим нашим годинама, и потврђује. Крајем септембра ми смо се "селили" у фискултурну дворану ДТВ "Партизан" у тада још не довршеном Дому културе, у Градском парку. Ту смо, уз помоћ вјежби, справа и тегова одржавали кондицију. Тако је било све до маја, када смо одлазили у Горицу, на отворени базен Индустрије алата. Базен је био мали, свега око двадесет метара. Одлазили смо и на "зелено", преко пута тада Меснице, низводно од града, гдје је вода била топла. Ту смо могли вјежбати и са лоптом. Користили смо и ријеку Сушицу, код мотела у Јазини. У топлој дубокој води, могли смо чак играти на два гола. Једно вријеме смо користили и зимски базен хотела "Пелегрин" у Купарима, гдје смо имали све услове за тренинг. У љето 1963. године, када су радови на изградњи електрана били у пуном јеку, увелико је варирала температура воде Требишњице. Тада смо се често, по изласку из воде са тренинга, полијевали водом из градског водовода, која је била топлија од ријеке. То би нас старије подсјетило, на полијевање чајем на Бембаши у Сарајеву.

Колико су за ватерполо важни стални тренинзи у току љета и зиме највише сам сазнао 1958. године. На Бадији код Корчуле, похађао сам ватерполо школу, коју је водио тада репрезентативац Златко Штименц, професор ватерпола на Факултету за физички одгој у Загребу. Послије обимног теоретског и практичног предавања професор нам је говорио: "Ако желиш да створиш врсног играча, он треба да почне са радом у дванаестој години, да има вољу, дисциплину и таленат, а прије свега да му се омогући стални, континуирани тренинг у току године". Ми у Требињу имали смо вољу, дисциплину, а можда и таленат, али нисмо имали стални рад без зимског базена. Ипак, достигли смо одређене домете у спорту којим смо се годинама бавили.