ГОЛОВИ НА РАТЕ
У љето 1956. године, ВК "Леотар", добио је од тадашњих требињских власти доста чудну директиву. Градски оци тражили су да ватерполисти увеличају прославу 27. јула - Дана устанка у БиХ, која се те године одржавала у Ластви. Када су нам то из управе клуба саопштили, чудили смо се како одиграти утакмицу у том излетишту и гдје на Требишњици. Све је било договорено, па су камионом до Ластве пребачени игралиште и голови. Као прваци БиХ одиграћемо једну егзибициону утакмицу, наравно између себе. Тако ћемо, како су нам рекли, увеличати прославу, а мјештанима Ластве, Гранчарева, Жупе, Јазине и других села, приказати "уживо" све чари те популарне игре на води.
Када смо и ми дошли из Требиња, већ је игралиште са головима било постављено. Монтирано је испод моста код кафане "Ластванка", јер је ту, наводно, ријека била најдубља. Због тако лоцираног игралишта за нас, играче, није било никаквих проблема. Међутим, за бројне гледаоце, који су се нашли на самом мосту, проблема је било и те како. Наиме, један гол могао се видјети само са ограде моста окренуте у правцу Требиња, а други се видио само са ограде окренуте према Јазини. Пошто је мост био пун гледалаца, јер је интерес за утакмицу био велики, нису могли претрчавати са једне на другу ограду да би видјели комплетне акције испод моста и голове постигнуте на супротној страни. Да би знали резултат, питали су једни друге, шта се дешава пред голом испод моста којег нису могли видјети. Добро је прошао само мали број гледалаца, који се смјестио испред кафане на обали ријеке и имао преглед цијелог игралишта. Ту су сједили тадашњи руководиоци па је са те стране било све у реду.
Ово је била најчуднија утакмица у мојој играчкој каријери, а сигурно најчуднија и за моје суиграче. Мислим да је тај сусрет куриозитет у ветерполу, уопште. И поред свих тих углавном визуелних перипетија Ластвани су били задовољни, а посебно организатори. Нашим наступом испунили су програм, па се послије утакмице "прешло" на јагњетину са ражња, а и ми смо се "омрсили".
Иако су гледали утакмицу са головима "на рате", многим гледаоцима и такав ватерполо се свидио. Додуше, неки од посматрача имали су прилику да гледају и "нормалне" утакмице у Дубровнику, Херцег Новом, као и утакмице на нашем пливалишту у Требињу.
На Требињском језеру у Ластви, утакмице би се могле, играти нормално. Вода је љети топла, а гледаоци би могли да посматрају цијелу утакмицу са обале, и све голове, а не на "рате" испод моста, као у наше вријеме.
ПРВО БРОДАРЕЊЕ
Наше прво гостовање у Вела Луци на Корчули у јулу. 1957. године било је доста интересантно и узбудљиво. До Дубровника смо се пребацили аутобусом, а до Вела Луке бродом. Тада смо први пут као такмичари "бродарили". У новим тренеркама, плаве боје, са нашом заставицом и словом "Л", као амблемом, били смо "права" екипа. И поред великих валова и "морске болести", на не баш великом броду "Марин Држић", стоички смо издржали све "сциле и харибде". И поред свега, ипак је било весело, јер су са нама били наши пливачи и пливачице.
Наше сирене биле су тада младе и лијепе, а и праве спортисткиње. Према њима смо се увијек понашали као према сестрама, па је ПК "Леотар" словио као једна велика и складна породица. Пливачи су се на Корчули равноправно носили са домаћином, јер је тада код нас пливала Олга Савић, годинама најбоља у лептир стилу у БиХ. Ту су још биле Рајка Кебељић, браћа Угринчић и други врсни пливачи.
Ми, у ватерполу, против домаћина КПК, у коме су играли репрезентативци Амери и Лонза, као и неколико јуниора из репрезентације, нисмо имали веће шансе. Пораз је био неминован и због тога, што смо одмах по "љуљању" са брода, морали у море. Изгубили смо са 14:2, иако нисмо играли тако лоше, као што резултат показује. Утакмица је била у Градској луци, па су нам и велики валови сметали, на што су домаћини били навикли.
У нашем саставу кратко је наступио и наш тренер Мило Лучић, који је био из Приморја, а играо је и Саво Кукурић, тада успјешан пливач.
Послије утакмице отишли смо на вечеру у рибљи ресторан "Стари Гусар". Наручили смо пржене сарделе, али нам једна порција није била доста. Вођа пута је био Блажо Ковачевић, човјек који се очински бринуо о нама, посебно када је ријеч о исхрани. Нас младе и јаке тада није било лако хранити. Блажу смо послије "танке" вечере, казали да смо и даље гладни, иако смо знали шта ће нам рећи. У таквим ситуацијама била је међу нама добро позната Блажова реченица: "Наручи шта год хоћеш, а ако све не поједеш, куку теби"! Ми смо сви наручили још по једну, знатно већу порцију рибе. Тада смо имали "лијек" за безазлену пријетњу нашег вође пута. Знали смо да Зоран Кукурековић обожава рибље главе, што већина нас није јела, и да ће "почистити" све што остане у тањирима. Тако се и десило и добро завршило.
Блажо је био прави мајстор у прављењу сендвича. Послије тренинга и на путовањима просто смо их "таманили". Биле су најбоље и његове крофне, које су се пекле на пливалишту. У реду, још мокри послије тренинга, чекали смо да што прије дођемо до тих Блажових слатких специјалитета.
Шта Ви мислите о овоме?