20220515_090918.jpg

У наставку прича  из књиге "Ватерполо на Требишњици" доносимо занимљиве записе Љубише Анђелића из другог дијела књиге под називом "Са и око игралишта".

ТЕШКО ДО ЛОПТЕ

Када смо почињали играти ватерполо, користили смо лопту за фудбал. Тешко је и замислити шта смо све доживљавали са таквим реквизитом, којим се игра само на сувом. У ријеци таква лопта брзо се натопи водом, па се тешко држи на руци. Са њом нема прецизног додавања, а најтеже је шутирати на гол, посебно из даљине. За шутеве морали сте имати снагу, а и кондицију. Посебно се морало чувати да вас лопта не погоди из близине у лице. То се једном догодило нашем голману Брану Поповцу. Морали смо га изнијети на обалу и лијечити. Дуго је "носио" плави подлив испод ока. Касније се више бојао лопте него противничког играча. И такве лопте смо одржавали. Млађи играчи су их редовно мазали пастом за паркет и чували. Убрзо су се појавиле лопте специјално прављене за воду. Производио их је београдски "Спорт". Лопте из иностранства, тих година, имали су само лигаши са мора. То су биле лопте црвене боје - "бергерице", из тадашње СР Њемачке. До тих лопти "дошли" смо у Дубровнику. Играли смо са "Југом" на базену у Гружу. На утакмици је дошло до мањег кошкања између Рада Алексића и домаћег нападача Поковића. "Југаш" није могао поднијети што поред стаменог Рада никако није могао затрести нашу мрежу, па је грубље реаговао, а Раде није остао "дужан". То је све видио Лука Цигановић, који је судио утакмицу, па је двојици "ратоборних" добацио: "Тако се понашате, а обојица сте правници"! Раде је тада студирао право, а Поковић је већ био правник. Док се тако играло у базену, "играло" се и око њега. Неки наши млађи навијачи "олакшали" су домаћине са двије "бергерице". То смо тек сазнали у близини Дужи, по повратку за Требиње. Касније су се појавиле лопте жуте боје "Микасе" из Јапана, земље која нема развијен ватерполо, а са којима се и данас игра. 

И са капицама у почетку било је проблема. Тада их није било са пластичним заштитником за уши, па смо за вријеме игре "добијали" по ушима. Капице нам је шила мајка нашег Васа Новаковића Мајкана, тета Божана, како смо је од миља звали. Одлазили смо њеној кући у Билећкој улици испод Крша, да нам узме мјеру - одреди величину капице према глави. Послије мјерења добијали смо често слатко од дуња или комад штрудле од јабука. Капице нам је шила и Кројачка задруга, коју је водио врсни мајстор Лука Јеремић. Највећу главу, а тиме и капицу, имао је Миро Поробић, а најмању је носио Божанин син Васо. Да бисмо се мало нашалили и тиме разбили трему пред неку утакмицу, помијешали бисмо капице. Васо би узео Мирову, а овај Васову. Првоме је испод капице вирила само брада, а Миру је Васова капица покривала само тјеме. Сви су се слатко смијали и заборавили трему.

И до квалитетних гаћица тада се тешко долазило. Ми смо у почетку носили оне које су нам шиле наше мајке. Биле су од обичног платна и разних боја. Касније су биле најбоље марке "Спидо". Оне су имале пантљику око бедара и струка, па је играчима било тешко потезати за њих у игри, намјерно их скидати, или увлачити руке тамо гдје не треба. Тада није било модерних базена са подводним камерама, да гледаоци, они поред ТВ екрана, могу видјети шта се све дешава доље.

start trebinje.jpg

Популарни "Старт" у ноћи

ОПКЛАДЕ НА ПАСКА

На голу "Леотара" промијенило се доста чувара мреже. Увијек су пружали максимум и бранили гол са промјењивом срећом. Први између статива стао је Брано Поповац. Бранио је кратко и "прешао" у пливаче. У вријеме када смо први пут постали прваци БиХ, на голу је био Ешо Арсланагић. Био је поуздан чувар мреже и доста је допринио нашим првим успјесима. Бранио је три-четири сезоне, посветио се студијама и напустио ватерполо. На голу "Леотара" окушао је срећу и Неђо Ликић, један од пионира требињског ватерпола. Био је у тиму када смо 1956. године, по други пут, постали прваци републике.

И високи Мишо Борковић, одбранио је доста тешких удараца и тако допринио афирмацији "Леотара". Гол је једно вријеме чувао и Томо Крушевац-Мишко. Имао је посебан стил и једну "цаку" при одбрани. Намјерно је остављао незаштићен један дио гола и био сигуран да ће противнички нападач баш у тај дио шутирати. На његову и нашу срећу, тако је често и било. Када је отишао на студије у Београд, вршен је пријем младих играча за ВК "Студент". У комисији је главни био, тада прослављени голман Милан Мушкетировић. Мишко је одбранио неколико удараца на "свој" начин, а Мушкетировић је рекао: "Може и овај Требињац".

На голу "Леотара" краће су били Јово Петковић, Војо Прелевић и Душко Чучковић. "Леотарац" је краће био и Мирослав Каранац. Био је заљубљеник и у рукомет. У Београду је играо за "Вождовачки". На једној утакмици доживио је инфаркт и на игралишту преминуо. 

Што се тиче голмана, "златно доба" "Леотара" било је почетком 60-их година, када је у Требиње из Дубровника дошао Паско Шолетић. Као "Југаш", Паско је бранио за јуниорску репрезентацију Југославије, против Италије у Риму. Пред утакмицу га није било на базену. Услиједила је потрага, па су младог Дубровчанина нашли испод трибина како "слатко" спава. Ипак, бранио је на тој утакмици и био један од најбољих у селекцији "плавих". Тешко га је било довести, јер је на њега озбиљно рачунао прволигаш "Југ". На наговор Блажа Ковачевића дошао је у Требиње. Тада је радио као пословођа у једној самопослузи у Лападу. У почетку, и за Паска, као и друге играче са мора, Требишњица је била "шупља". Брзо се адаптирао на ријеку и нас и "заборавио" на море. Мало ко од играча из БиХ Паску је могао дати гол. На гостовању по Републици, наши навијачи, који су пратили клуб, знајући шта Паско може, често су се за вријеме игре са домаћинима кладили, да он неће примити гол ни из четверца. Редовно су добијали опкладе. Паско је за "Леотар" одиграо посљедњу утакмицу против "Баллуте" са Малте 1963. године. И послије, када више није било ватерпола код нас, долазио је у госте. Умро је у Дубровнику.

Било је случајева када би пред саму утакмицу тим остао без голмана. Тада би између статива стали играчи који су добро пливали прсно. То су најчешће били Зоран Кукурековић и Раде Алексић. Када су били расположени није им баш лако било дати гол.