Diva srpske kinematografije, glumica Milena Dravić, u ekskluzivnom intervjuu za TrebinjeLive govori o početku svoje bogate karijere, filmskoj umjetnosti, Trebinju, Film festivalu.
Gospođo Dravić, kako Vam sa današnje distance, 55 godina jubileja, čini početak Vaše karijere?
- Sinoć, kada sam se obratila publici, rekla sam da ja stvarno nisam čovek koji voli jubileje. Nikada ih nisam slavila, ali neko je ipak hteo da se se ovaj obeleži, sam Bog valjda ili moj reditelj František Čap, čehoslovački reditelj koji me je otkrio, i praktično taj čovek mi je pomogao. Kad ste mlad čovek i kad lutate, upišete pravo kao što sam ja upisala, a želela sam da idem na Akademiju, pojavi se Čap i prosto mi ukaže čime treba da se bavim, izaberem poziv koji obožavam i volim, i verovatno zahvaljujući toj ljubavi i intuiciji da ja treba da se bavim glumom mnogo mi je pomogao. Drago mi je da smo se i preko filma, koji je sinoć emitovan, setili i Čapa, jer on ima jednu zaista tragičnu karijeru, tragičan život. To je filmska priča šta se tom čoveku sve ispodogađalo u životu.
Ono što za glumca ne važi je da ne može živeti od slave, nagrada, jubileja. To je nešto što jeste lepo, ali to je nešto i što ostaje iza Vas i uvek je važan onaj sadašnji trenutak, šta sad, šta ću sada da radim dalje.
Već četrnaest godina igram u Tivatskom centru za kulturu. Igrala sam jako lepe predstave i u ovom trenutku još uvek igramo tu legendarnu predstavu Stevana Koprivice i Milana Karadžića "Bokeški D-mol", što bih volela da publika vidi u Trebinju. Jako je važan taj tekst i mislim, da u ovom trenutku, na celoj teritoriji bivše zemlje, je najaktuelnija predstava.
Balerina, manekenka, voditelj, glumica u pozorištu i filmu. Da li možemo čekivati još neki umjetnički izražaj?
- Oprobala sam se stvarno u puno stvari. Pristala sam tokom svoje karijere da uradim i neke stvari sa studentima, kao što su studentski filmovi koje ljudi i nisu, manje-više, videli. To su bili jako zanimljivi poslovi, i iskustvo koje sam imala sa njima je jako dobro. Prošle godine sam maltene izgubila ulogu u jednoj pozorišnoj predstavi takođe u Tivtu, "Filumeno maturano", jer sam se odlučila da pomognem mladoj rediteljki Sanji Živković, koja je ove godine diplomirala sa filmom "Marijina epizoda" i koji će se sutra prikazati na festivalu. Igram jednu od glavnih uloga uz Vojina Ćetkovića i Raleta Milenkovića. To se sve radi besplatno. Pomažu su studenti. Kad bi se poređali ti projekti u studentskim filmovima i to bi bila jedna mala retrospektiva.
Rusi su ušli u Čehoslovačku, a Vi u tamošnji hotel. Ko je prije izašao, Vi iz hotela ili Rusi iz Čehoslovačke?
- Mi smo izašli prvi. To je 1968. godina, kada su upali Rusi. To je bilo dramatično. Bili smo u Hotelu "Devin" na obali Dunava, u Bratislavi. U tom opštem ludilu u hotelu smo ostali Rade Marković, otac Gorana Markovića koji igra jednu od glavnih uloga, ja i jedna Amerikanka. U neko doba pridružili su nam se iz Brna francuski glumac, jedan od bivših muževa Brižit Bardo i jedna poznata češka klizačica. Nikakve komunikacije sa našim porodicama nismo imali. Onda je austrijski ambasador organizovao naše prebacivanje za Austriju i Beč i tako smo se izvukli. Tada su predsednici bili Dubček i Svoboda, i svi su vikali "Dubčeg-Svodoba, duša našeg naroda". Sačekali smo godinu dana i onda završili taj film. Inače reditelj tog filma je bio Elmar Klos, češki intelektualac, veliki znalac i profesor celoj generaciji, od Lordana Zafranovića, Gorana Paskaljevića, Emira Kusturice, Gorana Markovića.
Od filma "Kako su se volele dve budale", preko "Obraz uz obraz", pa do mirisa i ukusa. Kako je sve krenuto te 1971. godine?
Snimali smo Duška Radovića, koga inače obožavam. I imam jednu strašnu primedbu RTS-u. Sada je trideset godina od smrti Duška Radovića, a oni se nisu setili da imaju tu emisiju, kao i celu seriju "Svaštara", jednočasovnu emisiju od četrnaest epizoda gde smo Dragan i ja odradili veliki posao u režiji sa sinom Duška Radovića, Milošem Radovićem, koji je uradio i jako lepe filmove.
Što se tiče "Obraz uz obraz", šou program je šou program. To smo radili sa Zdravkom Šotrom i to je nešto što je jako lepo prošlo, da su ulice bile puste od Ljubljane do Skoplja kada se to prikazivalo. Jedan jako lep rad i značajan takođe za moju televizijsku karijeru, jer ja na neki način imam tri paralelne karijere, a to su: film, pozorište i televizija. U zadnje vreme najviše pozorište.
"Miris i ukus", i to smo radili sa Milošem. On je pisao te izvanredne tekstove i to režirao. Sve je naišlo na jedno odobravanje. Novo vreme je donelo i drugog čoveka, ali ono što smo sa Milošem uradili stvarno je bilo jako lepo i narod je zavoleo te reklame. Ne verujem da je više to moguće.
Kratak utisak o Trebinju i o Festivalu filma?
Jako je lepo što postoji Festival filma i treba da postoji gde god može. Teško uraditi film, a tragedija što su zatvorili bioskope. Imamo toliko talentovanih ljudi da prosto nema smisla ovo što se događa, zato svaki festival koji podržava film, treba pozdraviti, pa i Trebinjski festival Mediteranskog i Evropskog filma.
Što se tiče Trebinja, ovaj grad je stvarno lep. Juče smo pričali o Trebinju i o trenucima kada sam snimala svoj prvi film, ali sam kasnije, tokom svog života, mnogo puta prolazila kroz kroz ovaj grad, bilo da sam se malo zadržavala, bilo da sam išla na more za Crnogorsko primorje ili Dubrovnik. Ovde sam igrala jednu božanstvenu predstavu koju je režirao Dejan Mijač, a riječ je o komadu "Kir Janja", koja je izvedena u kasarni. Tu su još bili Rade Marković, Branislav Lečić, Mića Tomić, Neda Arnerić, ja. Imala sam jednu, delikatnu scenu. Trebala sam da odem u dubinu scene i da brzo presvučem gornji deo. Ne vidi me niko, ali ostala su gola leđa. Nastao je dar-mar. Jedva smo predstavu završili. To je bila vojska, to je bio haos... Mi nismo znali šta ćemo sa predstavom da radimo. Tako da sam i to zapamtila kao jedan duhoviti detalj. U Trebinje sam često dolazila sve do pre dvadeset i osam godina.
Najbolja srednja ženska uloga u Kanu, "Zlatna ruža" i "Zlatni David" u Italiji i mnoge druge. Prema onome što smo sinoć mogli vidjeti, Trebinjci su Vam uručili nagradu "Volimo Vas"?
- Sinoć je bilo toliko dirljivo i toliko sam bila zatečena izlivom eksplozije emocija i oduševljenja, da sam jedva nastavila da govorim na otvaranju festivala. Treba da gurate ovaj festival, da se trudite da on opstane i treba se boriti zbog publike, mladog sveta, sebe, grada.
Šta Vi mislite o ovome?