Репрезентација Србије у ватерполу девети пут у историји постала је првак Европе, а трећи пут је до тријумфа на Европском првенству дошла у Београду. Пехар је капитену Николи Јакшићу уручен пред препуним трибинама, као симбол круне једне генерације која је демантовала све сумње и критике.
Само двадесет дана раније, у Требињу је одржан турнир шест репрезентација, на којем су селекције одиграле посљедње припремне утакмице уочи Европског првенства. Србија је тада одиграла испод очекивања – забиљежила је поразе од Италије и Шпаније, а побједом над Француском заузела је пето мјесто. Многи су тада „отписали“ Делфине, тврдећи да немају реалне шансе ни поред подршке домаће публике у Београду.
Међутим, српски ватерполисти су разувјерили скептике и обрадовали нацију. Требиње их је на пут ка Београду испратило са жељом, надом и вјером у најбоље. Три седмице касније, у граду на Требишњици владала је готово иста хидрометеоролошка слика као и за вријеме турнира – невријеме и град – али је након финала Европског првенства у част нових шампиона одјекивала химна „Боже правде“.
Уочи одласка на Европско првенство, капитен Србије Никола Јакшић дао је интервју за портал ТребињеЛиве.инфо, вјерујући да ће Требиње бити талично мјесто и да ће свој 29. рођендан, који слави 17. јануара, обиљежити након освајања златне медаље.
Говорећи о својим почецима, Јакшић је истакао да је још као дјечак заволио воду.
„Почео сам са пливањем. Године 2005. пребацио сам се на ватерполо у Партизан. Тамо сам био готово 12 година и онда је све ишло својим током“, казао је Јакшић.
Као играчке узоре издвајао је Владимира Вујасиновића и Вању Удовичића.
„Вјероватно због начина игре, позиције коју играм. Претпостављам да је то највећи разлог. Вујасиновић ми је касније био и тренер и све је то утицало на мене“, навео је капитен Србије.
Јакшић игра на позицији централног бека и сматра да је та улога у модерном ватерполу знатно промијењена.
„Модеран ватерполо је направљен тако да свако може да игра центра, а нико бека па су нијансе мале на начин суђења. Прије десет година то је изгледало другачије, а да не помињем двадесет година. За данашњег бека требаш да се прекрстиш и да молиш Бога да не добијеш искључење“, истакао је Јакшић.
Осврнуо се и на стил игре најбољих савремених ватерполиста, међу којима је и Алваро Гранадос.
„Он има јако добре предиспозиције што и показује у базену. Што се тиче саме игре, тотално се промијенила. Модеран ватерполо има велики број искључења, играча више и мање. Позиција центар и бек су тотално анулиране. Највећу предност имају убједљиво центри колико год да си најбољи или најгори бек – суђење ће ти мање или више бити исто“, објаснио је Јакшић.
За репрезентацију Србије дебитовао је 2015. године у Бергаму, када је освојена Свјетска лига, а мјесец дана касније и Свјетско првенство, као најмлађи члан тима.
„То је за мене био тренутак највеће среће. Био сам уплашен и нисам вјеровао да ћу играти са осамнаест година у репрезентацији са играчима које сам гледао на телевизији, а у том тренутку били су најбољи на свијету. Прихватили су ме јако добро тако да сам им јако захвалан јер да није било њих не бих био сада овдје“, искрен је био Јакшић.
У богатој каријери освојио је три златне олимпијске медаље, титуле првака свијета, Свјетске лиге, Лиге шампиона, Лиге Европе, као и шампионате Србије и Мађарске.
„Ово може да се замисли као нека захвалница, да сам ишао правим путем у животу и сада ми је највиша част да могу да будем капитен овим момцима“, нагласио је он.
Посебно мјесто у његовој каријери има олимпијско злато из Париза.
„Мој гол против Грчке у посљедњој секунди четвртфинала је награда за све нас и то је показатељ да смо на правом путу јер смо се показали како треба. Ако освојимо злато у Београду то ће ми бити најдраже јер је пред нашим навијачима“, казао је Јакшић.
Осим спортске, истиче и важност образовања. Основну школу завршио је као вуковац, а потом и Шесту београдску гимназију, након чега је дипломирао на Правном факултету.
„Уписао сам Правни факултетИ и тада сам имао обавезе на факултету. Због њих нисам могао да играм против Про Река. То ми је била прва година на факултету и чекао ме важан колоквијум из Римског права, који нисам желио да пропустим. На факултет сам дошао као одличан ученик. Било је доста професора који су ми излазили у сусрет и нису ме малтертирали јер нисам могао да долазим на предавања због утакмица. Својим трудом и залагањем и захваљујући родитељима који су ми давали снагу и бодрили ме успио сам да завршим факултет јер сматрам да је школовање јако важно. Ово је сатисфакција у животу јер спортиста никад не одустаје од онога шта је започео“, поручио је капитен Србије.
Јакшићу прија боравак у Требињу, гдје га вежу и породични коријени, јер му је отац Радован рођен у селу Корита код Билеће.
„Отац ми је до рата, до 1991. године, радио у Дубровнику у фирми ДТС. Ријетко долазим овдје, али ми је отац причао о поштењу и честитости људи из овог краја. Такав је и мој отац, а мајка Мирјана је из Краљева. Ја сам пола Херцеговац“, објаснио је Јакшић.
На крају, посебно је похвалио услове за рад у у олимпијском затвореном базену "Ана Чучковић" у Требињу.
„Надам се да ћемо наставити да долазимо јер нам прија атмосфера, а услови су одлични и немамо никакву замјерку“, закључио је Никола Јакшић.
Шта Ви мислите о овоме?