Олимпијски шампион, освајач бројних медаља са највећих свјетских такмичења и један од симбола златне генерације југословенске одбојке Андрија Герић боравио је у Требињу, гдје је за ТребињеЛиве говорио о Херцеговини, одрастању, спорту, репрезентацији, психологији и животу након велике каријере.
У наш град није дошао само као некадашњи врхунски спортиста, већ и као човјек који данас спорт посматра из сасвим другачијег угла – као спортски психолог ватерполо репрезентације Србије, али и неко ко је прошао пут од младог играча који стрпљиво чека шансу до олимпијског побједника.
Рођени Новосађанин на почетку разговора осврнуо се на Требиње и Херцеговину, крај који, како каже, има посебну енергију.
„Требиње волим љети, кад кренем на море,. Иначе, клима је супер, храна је добра, крајолик фантастичан, дивна Црквина на којој је сахрањен Јован Дучић... Херцеговци знају ко су и одакле су. То је народ који воли госте и који је гостопримљив. Није било лако живјети овдје, земља није нешто плодна, али су се људи увијек помагали. То су задржали и када су се преселили у Војводину, јер су и тамо остали увезани. Сви ти Херцеговци који живе код нас, горе у равници, имају жељу да дођу овдје, да се врате корјенима, да поједу сир из мјешине и попију вранац. Мислим да је битно да човјек не заборави одакле је“, каже Герић.
Као дјечак тренирао је џудо, кошарку и одбојку, не слутећи да ће једног дана освајати олимпијска, свјетска и европска одличја. Ипак, почетак спортског пута није био нимало лак.
„У џудоу сам имао проблем јер сам увијек био висок за свој узраст. Постојале су тежинске категорије, па сам се борио са дјецом која су била старија од мене по двије или три године. Нисам имао ниједно позитивно искуство. На такмичењима су ме баш лемали и то ме је психички доста одбило. Нисам осјетио ништа лијепо у том спорту“, искрен је Герић.
Након тога почео је да тренира кошарку и одбојку. Кошарка му је у том периоду била ближа и атрактивнија.
„Одбојка ми у почетку није била нешто посебно атрактивна, за разлику од кошарке, која је имала ту динамику, игру и контакт. Али онда је дошао период наглог раста и добио сам шлатер. Доктори су ми, због превеликог оптерећења, рекли: ‘Можеш један спорт, не можеш два’ и морао сам да изаберем“, прича олимпијски шампион из Сиднеја.
У том периоду тренирао је више него већина његових вршњака јер никоме није говорио да истовремено тренира и кошарку и одбојку.
„То ми је донијело спремност и радну навику. Опредијелио сам се за одбојку, али сам имао ружно искуство. Када сам кошаркашком тренеру испричао да тренирам и одбојку, непедагошки ми је рекао: ‘Ако изабереш одбојку, немој ми се више враћати, нећу те примити назад’. То је било јако ружно речено, али ми је касније постало позитивна ствар. Кад год сам имао моменат да одустанем, поготово на почетку, сјетио бих се тога и рекао себи: ‘Настави, немој да станеш’. Тако сам, заправо, остао у одбојци“, прича Герић.
Као осамнаестогодишњак постао је члан репрезентације Југославије и најмлађи играч у националном тиму. Данас каже да је тадашњи систем био потпуно другачији од онога што млади спортисти имају данас.
„Прве двије године фактички не би ни видио терен, јер ћутиш, радиш и чекаш своју шансу. Ја сам у репрезентацију дошао 1995. године, а први пут сам почео да играм 1998. на Свјетском првенству. Потом сам 1999. играо врло мало и тек сам 2000. заиста играо доста. Данас је све другачије – чим неко први пут дође у репрезентацију, одмах је у постави“, објашњава Герић.
Сматра да младим генерацијама данас највише недостаје стрпљење.
„Треба да разумијеш игру и шта се тражи од тебе. Мислим да данашње генерације немају стрпљења и то је посљедица начина живота. Данас сви хоће задовољење одмах, на клик. А у спорту то не постоји. Треба да тренираш годинама да би дошао до резултата. Мислим да ће спорт у наредних двадесет година имати проблем управо због тога“, каже Герић.
Говорећи о генерацији која је деведесетих година доносила радост људима у тешком времену, Герић истиче да су сви играли искључиво из љубави.
„Гинули смо за репрезентацију, нисмо били ни плаћени, али смо играли буквално из љубави и жеље. Те године су биле тешке и људи су у спорту видјели неку срећу. И кошарка је тад била добра, и ватерполо... Спорт је био једина ствар која је тад ваљала. Нисмо се штедјели и кад се стварно дајеш, публика то препозна. Није битно да ли побиједиш или изгубиш, али кад оставиш срце и душу на терену, то публика увијек награди“, каже прослављени одбојкаш.
Иако му је олимпијско злато из Сиднеја највећи успјех у каријери, једна друга медаља му је остала посебно у сјећању.
„Сиднеј јесте нешто највеће, али најтежа медаља за мене је бронза са Европског првенства 2007. године у Русији. Тада нисмо имали квалитет да будемо трећи и то смо на неке мишиће извукли. А најжалије ми је Атине 2004. године. Тада смо били стварно најјача екипа и ‘драли’ смо све редом, али нас је покосио вирус. Нас седам је било болесно. Жао ми је јер мислим да је то требало да буде круна наше генерације“, сјетно прича Герић.
Током богате каријере играо је у Грчкој, Италији и Турској, а каже да му је спорт донио пријатељства за цијели живот.
„Свака земља је културно другачија. Мени је Италија најближа јер сам у њој најдуже био. Грчку обожавам, а и Турска је лијепа на свој начин. То и јесте љепота спорта, што ти да ту ширину. Имам пријатеље у Грчкој и Турској и данас, послије двадесет година, с којима се виђам кад одем тамо. Спорт повезује људе и то стварно није фраза“, наглашава Герић.
Посљедњих година ради као спортски психолог ватерполо репрезентације Србије. Каже да му је та улога донијела потпуно нови поглед на спорт.
„Ватерполисти су изразили жељу да имају психолога. Контактирао ме је селектор Урош Стевановић и прихватио сам. Помогао сам им на Олимпијади 2024. године и освојили су медаљу. Мени је то било поновно проживљавање свега, али из неке нове улоге. Захвалан сам и њима и оном горе што сам добио ту прилику“, каже Герић.
Говорећи о ватерполу, осврнуо се и на спортску инфраструктуру у Требињу.
„Што се тиче базена, он је на свјетском нивоу јер има све услове“, поручио је Герић.
Истиче да су и врхунски спортисти само људи, са свим проблемима које живот носи.
„Колико год мислимо да су спортисти надљуди зато што добро шутирају или брзо пливају, они су само људи и имају своје бриге, проблеме и психичке кризе. Драго ми је што се данас о томе више прича и што спортисти отворено кажу да имају проблем са депресијом или нечим другим“, каже Герић.
Посебно наглашава колико је спортистима тешко након завршетка каријере.
„Поготово је код мушкараца проблем кад се заврши каријера јер тада губе велики дио идентитета. Имате човјека од 35 година који може много да пружи друштву, а потпуно је неснађен. Зато је важно помоћи тим људима. Ако имате фирму, боље је да запослите бившег спортисту, чак и ако нема нека знања, јер ће то научити. Али дисциплину, посвећеност и радне навике већ има у себи“, сматра Герић.
На крају разговора искрено је говорио и о другој страни професионалног спорта, оној коју публика најчешће не види.
„Мени су још прије 15 година рекли да ми је десно раме као код бабе од 70 година, јер је све унутра поједено. Оперисао сам кук, а вјероватно ћу и други у наредним годинама. То ти нико не каже на почетку. Публика види само онај шлаг на врху, али нико не види колико је рада, бола и одрицања потребно да би дошао до тог нивоа“, закључио је Герић.
Шта Ви мислите о овоме?