Жика Мисита из Старог града познат је свим Требињцима. Мало ко, међутим, зна причу о Жики и мачору, причу која га је показала онаквим каквог га комшије одавно познају.
Прије неколико мјесеци Жика је ишао улицама свог града и на асфалту угледао малог мачора којег је ударио аутомобил. Лежао је и умирао. Нога и реп били су му смрскани. Многи су, вјероватно, прошли поред њега. Жика није могао.
Подигао га је и кренуо тражити помоћ.
Вријеме није било на њиховој страни
Звао је све ветеринаре у граду. Одговор је био исти: спасити га може само ампутација ноге и репа, али времена је мало. Таква операција у Херцеговини се не ради. Клинике постоје у Котору и Сарајеву.
Многи би ту стали. Жика је само одабрао ближи град. Позвао је ветеринара у Котору, договорио да ујутро дође са мачком и кренуо на пут, пише "Наша Херцеговина".
Граница и једна молба
На граници БиХ са Црном Гором тражили су папире.
“Био сам изненађен што им требају папири. Нисам ни знао. Рекао сам да мачак умире, да га водим код ветеринара, и некако сам их успио замолити да ме пусте. Једва су то учинили. На граници Црне Горе нису ме ништа питали и било им је симпатично”, прича Мисита.
Понекад је довољно рећи истину и остати људски, па се и граница мало одшкрине.
Сат времена у Котору
У Котору је због празника, првог радног дана, била гужва. У чекаоници је Жика срео и човјека из Билеће, који је на операцију довео пса луталицу. Два непозната човјека, из два града, са истим разлогом.
“Ушао сам код доктора, рекао ми је да мора раније заказане да прегледа и да дођем за сат времена. Дошао сам тако, и он је узео мачка и оперисао неких 60 минута.”
Мачор је остао без ноге и репа, али жив. Када му је ветеринар рекао да је све прошло успјешно, Жикиној срећи није било краја. Превијања и његу рана наставио је код једног требињског ветеринара.
“Не могу рећи какав је то осјећај”, прича Жика са осмијехом.
За лијечење је издвојио више од хиљаду марака.
“Ма какав новац, то је најмање битно. Драго ми је што је све завршено на најбољи могући начин.”
Мачор који трчи Жики у сусрет
Данас мачор живи у Старом граду. Зими редовно долази по оброк, а љети највише времена проводи у хладовини око љетне баште „Wхите бара“, гдје га сви пазе као Жикиног мачка. Бијел као снијег и на три ноге се шепури по својој територији. Чим угледа Жику, потрчи му у сусрет да се јави.
Једном га није било десет дана, а Жика није крио забринутост. Каже да је тренутак када му је комшија јавио да се мачак вратио био онај када је одахнуо.
Доброта која се не рачуна
Људи који воле животиње, воле и људе. Човјек који се заустави поред повријеђене животиње, вјероватно ће се зауставити и поред повријеђеног човјека.
Живимо у времену у којем смо све отуђенији. Често пролазимо једни поред других, а некада нисмо у стању помоћи ни човјеку којем је помоћ потребна. Зато нас овакве приче изненаде, а изненаде нас јер их је мало и јер нас подсјете шта бисмо могли бити.
Они који Жику боље познају кажу да их ова прича није изненадила. Он је човјек који важи за доброг комшију, увијек при руци у свакој ситуацији.
А заједница која има овакве комшије није изгубила оно најважније.
Шта Ви мислите о овоме?