Драган Р. Ковач: Тестера

Година је 1980. и нека. Требињска болница – операциона сала. Атмосфера нешто напетија, чак са дозом неизвјесности, али и очекивања. Пацијент, ђед од осамдесет година, са дугачким усуканим брковима, лежи на операционом столу. Отечена и модра лијева поткољеница, захваћена напредујућом тромбозом, управо треба да му буде ампутирана испод кољена.

– Мој синко, ова нога је доста ходала и по долинама и по планинама, и у миру и у рату, нека главе на раменима још који мјесец! – храбрио се старина.

– Све ће бити у реду, ђеде – тјешио га је анестетичар који је већ набо вену и прикључио инфузију.  

Инструментарка је стајала „као запета пушка“ са уредно сложеним инструментаријем и санитетским материјалом. Хирурзи, њих двојица, већ су били навукли рукавице и помало нервозно ћаскали у очекивању анестезиолога, амбициозног доктора Вукаша, кога није било!

Неуобичајено за њега. Поготово тог дана, када је требало да уради прву спиналну анестезију у историји требињске болнице. Кроз иглу, пажљиво и стручно забодену између два пршљена у доњем дијелу кичме, убризгаће анестетик и пацијент ће потпуно изгубити осјећај за бол у доњем дијелу тијела, првенствено у екстремитетима. За вријеме читаве операције, болесник ће остати у будном стању, потпуно свјестан. Велики стручни напредак!

 Али, анестезилога није било, што је већ уносило благо комешање међу присутнe учеснике овог посебног и важног догађаја. Иначе, доктор Вукаш је млад је човјек, недавно приспио са специјализације у Београду, гдје се усавршио у познатој школи професора Предрага Лалевића, дугогодишњег Титовог љекара. И управо је требало да уради ту спиналну анестезију, али се негдје необјашњиво изгубио. 

– Ево га! – побједоносно је повикао доктор К, који се ту нашао у својству специјализанта, угледавши на вратима анестезиолога како за собом вуче, боље рећи развлачи, неки црни кабал, на крају прикључен за зелени телефон. 

Било је очито да је тим гајтаном, дугачким више од десет метара, управо повезао апарат са једином утичницом, оном у љекарској соби. Одложио је телефон у угао и дао се на посао... 

Ускоро су хирурзи дошли до кости и почели припрему за њено пресијецање. Тада је доктор Вукаш спретно дограбио телефон и окренуо неки број, те послије кратког времена додао слушалицу пацијенту. Сви су врло брзо закључили да ђед разговара са сином, кога никако није могао убиједити да не прича из љекарске собе, него из операционе сале, са хируршког стола, док је сама операција у току. На крају, не могавши доказати сину о чему се ради, изнервирано му је рекао: 

– Јадан не бијо, зар не чујеш како тестерају!?

За овај пут, толико.

Срдачан поздрав за читаоце портала ТЛ.

Д. К.