Ја сам Лидија Богосављевић, професорица хемије. Недавно сам превалила четрдесету...
То се десило друге године по мом доласку у градску гимназију. Предавала сам хемију једином разреду матураната, којима је мој предмет био изборни. Била сам старија од њих мање од десет година. Намјерно сам се облачила класичније да бих потцртала разлику између нас, јер физички и визуелно она се у појединим ситуацијама (нарочито издалека) знала прилично истањити. Матуранти – ко матуранти, истрајавање до бола у коментарисању екскурзије, потом размишљања и дилеме око избора факултета, накратко прекинути грозницом матурске вечери...
Растко није био предводник. Ту улогу сам је преузео, боље рећи зграбио, Небојша, мада се „чопор” није бунио. Већ прослављен као каратиста јуниор, побједник многих такмичења у региону, лијеп млад мушкарац, са тијелом затегнутим попут струне, шепурио се и петљао и гдје је требало, и гдје није. Забављао се од екскурзије са Милицом, дефинитивно највиђенијом ученицом у генерацији, која је већ објавила да ће студирати право у Београду са повременим излетима у Милано, како се договорила са модним скаутом Фернандом, када ју је задњи пут посјетио у Граду.
Растко је био ученик из другог плана. Само површан и неискусан посматрач не би примијетио његову тако ријетку пасивну мушку доминантност. Некада је само ћутањем у одговарајућем тренутку или опскурним коментаром знао Небојшу направити смијешним, мада му то није био циљ. Није имао дјевојку, а сигурна сам да је половина другарица била заљубљена у њега... Носио је нешто сјетно у себи... Далеко од тога да се није знао опустити, чак направити гег, касније препричаван данима, али као да је био огрнут неком тајном, која је читаву његову младу личност чинила зрелијом и интересантнијом. Морам рећи – и мужевнијом. Његове сивоплаве очи су се тешко заборављале када би се једном видјеле...
Добро, за тих неколико година проведених у гимназији сазнали су и све колеге, а нужно и ученици, за моју страст према плесу. У току студија хемије завршила сам све предвиђене степене класичног плеса у београдској Руској кући, а потом двије године, до доласка у Град, плесала у престижној такмичарској групи. Послије прошлогодишњег лошег искуства и блама, апсолутно се подразумијевало да ћу на матурској вечери подијум отворити ја, са неким учеником, а не „климави математичар” са неком ученицом дигнутом на „платформе” (оне су из генерације у генерацију биле потпуно опсједнуте вулгарним увијањем и дивљим скакањем!).
Послије уобичајеног увода са предјелом и хиперактивним матурантским понашањем, услиједила је вечера уз домаће и стране незаборавне мелодије, а када је завршено са јелом и хитра котелска послуга поспремила столове, услиједио је музички туш – најава отварања подијума за плес. Као што рекох, била сам сигурна да ћу са неким од ученика, а не бих се изненадила да је то био неизбјежни Небојша, отплесати први плес и очекивала сам њега, или уосталом неког другог младог „џентлмена”, да ми приђе са лијеве стране, гдје је сједила већина ученика. Али, није било Небојше, ни неког другог ученика – са десне стране је пришао Растко, и уз благи наклон, куртоазно, испружио руку према мени:
– Професорице Лидија, љубазно Вас молим за први плес!
Морам признати да ме је баш пријатно изненадио. Климнула сам главом, дала му руку и пустила да ме поведе на подијум. Успут сам му рекла:
– Слажеш се, Растко, уз ову музику је најприкладнији енглески валцер?
– Свакако, професорице!
Одмах сам примијетила да има школован став. Далеко од тога да је био одличан, како су знали да стану само полазници код инструкторке Људмиле у Београду, али сам била веома задовољна, јер у нашем Граду није постојала никаква плесна школа.
Елегантно и женствено сам извила врат у лијеву страну (била сам прави мајстор у томе) и у подесном тренутку, у коме ми је Растко својом десном бутином дао знак, помјерила лијеву ногу уназад. Пустила сам да ме води. Мудро је за почетак изабрао једноставна напријед-назад гибања, да би потом, када смо се мало навикнули једно на друго, направио неколико једноставних полуокрета.
Да би ме могао сигурно водити, морала сам се скроз приљубити уз њега. Требало је да му осјетим дио бутине, којом ми је наговјештавао своје замисли и то је било ОК! Ускоро смо се потпуно опустили, играо је одлично, паркет је шкрипао под нама, понекад се поред цијука његове ципеле чуло и парајуће шуштање моје хаљине. То ме подсјетило на плесне вечери у Дому војске. Осјетила сам талас доброг расположења. Почела сам истински да уживам, јер тако ријетко плешем у овом Граду.
Услиједили су компликовани окрети, а затим смо кренули у дуго „путовање” около подијума, праћени задивљеним погледима матураната и професора. Тада је почео да говори. И прије тога сам осјетила да му руке, и то десна на мојим леђима и лијева којом је држао мој длан, подрхтавају:
– Професорице, морам Вам нешто рећи!... Молим Вас, само плешите и саслушајте ме... не прекидајте ме... За овај кратак монолог спремам се већ више од годину дана. Кришом сам путовао викендима у Београд на интензивни курс, гдје сам научио плесати, колико сам могао... Професорице... то је тако... тако узвишено... Ја... Волим Вас, професорице! Од првог дана, када крочисте у наш разред... Нисте Ви ништа криви... Десило ми се, али је опасно... држи ме снажно и не пушта... не знам... Морам бити са Вама... Ја ћу... бојим се!
– Растко... доста... ниједну више! Да ли си пијан, човјече!? Завршићемо плес како смо и почели, и не прилази ми вечерас... ни за плес... ни за разговор!
Једва сам некако завршила са игром и потпуно дезоријентисана вратила се на своје мјесто. Више се и не сјећам да ли ме је Растко допратио. Кратко сам сједила, јер је музика и галама у виду страшне какофоније пулсирала у мојој глави, изазивајући вртоглавицу и знојење. Отишла сам у тоалет и неопажено се извукла из хотела. Ту ноћ уопште нисам спавала, ако не рачунамо кошмар са грозоморним сновима као у филмовима страве и ужаса. Ујутру, потпуно сломљена од ненаданог шока, јавила сам секретарици да сам болесна и да нећу доћи на посао.
– Ооо, да нам лијепа професорица хемије синоћ није мало претјерала са херцеговачким „вранцем“!? Добро, и професори су људи, ха, ха, ха...
Нисам јој одговорила, већ сам се опет вратила у кревет.
Прекосутра, када сам дошла у школу, и колеге и ученици су ме гледали некако чудно. Вјероватно ми се то само чинило, јер сам од уласка у зборницу имала неки ружан, никад до тада доживљени осјећај. Ускоро сам сазнала да је сутрадан послије матурске вечери градом попут експлозије одјекнула вијест...
Нашли су га у црном одијелу са бијелом кошуљом и бордо лептир машном, закаченог за кулу испод каменог моста. Гледао је сивоплавим очима у небеса, док је преко њих текла ријека. У ствари, небо се огледало у њима...
Било је страшно! Градом су колале разне приче. Да је случајно, пијан, пао са моста и ударио главом о камен, да се по окончању матурске вечери тријумфално желио окупати и скочио у ријеку на погрешно мјесто, да је свирепо гурнут због освете...
Није оставио никакву поруку. Ни у најширем смислу нико никада није поменуо мене. Да бих преживјела, убиједила сам себе како је узрок Расткове смрти можда баш био неки од поменутих разлога, а не самоубиство. Самоубиство због неузвраћене љубави. Истина, незреле и потпуно сулуде, на коју се уопште није могло рационално одговорити... Срећом, школска година је већ била при крају, тако да сам одмах по закључењу оцјена отпутовала код родитеља, гдје сам успјела да се некако смирим и позитивно размишљам.
Међутим, почетак нове школске године донио ми је повријеђивање крхког примирја које сам склопила сама са собом. Најтеже ми је било ући у Расткову учионицу и понашати се нормално, као и ући у зборницу и контактирати са колегама који су још увијек помињали трагедију. Мој живот се претворио у глуму... живјела сам као под маском. Некако сам гурала дан за даном, али су сви посумњали да са мном нешто није у реду, када сам одбила да пратим свој разред на екскурзију, а поготово када се нисам појавила на матурској вечери са новом генерацијом матураната.
Срећом, Бог ме је погледао, па сам на распусту упознала мог садашњег супруга, преселила се у његов град у коме сам започела нову школску годину. Све је било у реду неколико љета, родила сам дивну кћеркицу, али негдје око њеног поласка у вртић, уснила сам кошмаран сан, у коме у свом мјесту рођења, на матурској вечери, плешем са младим професором енглеског језика, кога је више мојих другарица површно симпатисало, но ја сам осјећала више. Маштала сам да ће ми прићи да отворимо подијум, а он то није учинио, чак је заплесао са једном проблематичном и мени антипатичном Софијом. То ме је несносно забољело, у сузама сам побјегла са свечаности и, како бих скратила муке, са моста сам скочила у ријеку. У леденој мрачној води, почела сам да се гушим и тада сам се уз крик пробудила, окупана у зноју.
Тај сан ми се, од тада, јављао често и кварио ми квалитет живота. Мужу, који и мене и кћерку искрено воли, ништа нисам говорила, тако да сам на крају, слутећи шта је позадина свега, одлучила да посјетим приватног психијатра, у сусједном великом граду.
То је један стари љекар, доктор К, у задње вријеме контроверзан због својих медицинских прича, које објављује на локалном порталу. Шта да кажем, већ годину дана немам узнемирујуће снове, а доктор каже да је мој бал под маскама завршен. На задњој, опроштајној сеанси ме је чак упитао да ли би ми сметало да објави маскирану причу о мени и мом случају. Рекла сам му да не би...
Шта Ви мислите о овоме?