Био је први пут у Сарајеву послије давног службеног боравка 1992. године. Друга година трећег миленијума. Луксузни Хотел „Сарај“, високо изнад Вијећнице. Не желећи да губи ни минут времена, доктор К се брзим кораком спустио до Башчаршије и кренуо познатом поплочаном улицом. Корачајући калдрмом између дућана, без икаквог повода, у сјећање му почеше долазити нека давна размишљања, којима је као студент био обузет. Осјећао се потпуно чудно и ванвременски са поново оживјелом парајућом чежњом у утроби, за дјевојком која је тада била далеко, без обзира што је у стварности, у том часу, вјероватно уживала у кафи, горе у хотелу. Док је пио воду са познате чесме, послије толико година, као да ке чуо стихове севдалинке, које је некада у студентском дому на Бјелавама, уз хармонику, пјевао са друговима послије положених испита.
Ко се једном напије
Воде са Башчаршије...
Наставио је даље и код катедрале застао слеђен грозничавим погледом очију, у том тренутку сигурно суоченим са неким ужасом, који је невидљив другим људима пламтио у унутрашњости лобање. Те очи су биле усађене дубоко у дупље жарећи кроз упаљене капке, а припадале су остарјелом одрпанцу, који се бога питај када посљедњи пут окупао. Газио је поцијепаним ципелама по ногавицама офуцаних фармерки и заустављао насумице пролазнике. Они су се отимали, или га ћутке заобилазили. Унио се у лице и доктору К и упитао га:
– Мислиш ли да он не види!? Види све... Стиже!... Чујеш ли!? – те пружио руку према њему.
Доктор му je у шаку ставио папирну новчаницу какву овај до тада вјероватно није добијао. Заслужио је бар толико. Некада је био амбициозни асистент на претклиничком предмету и на испиту је студенту К, који се слабо сналазио са микроскопом, шапнуо назив једног препарата.
Схрван претходним сусретом, кренуо је бившом Улицом Васе Мискина и стао испред познатог излога. Он више није припадао „Планици”, гдје је некада купио своје прве „адидаске”, већ неком луксузном бутику. Знао је за бомбу која је експлодирала преко пута и побила људе у реду за хљеб. Видио је тај ужас на телевизији. Камерман је фантастично одрадио посао. На вријеме је заузео праву позицију! Сјетио се, да је у једном интервјуу са неким црногорским дисидентом, очевицем, прочитао да су из „Планике” људи кроз разбијени излог крали „адидаске”, док су рањени суграђани лежали око њих на плочнику – без ногу!
Пожурио је, у ствари побјегао, низ сиву, сада оронулу „Титову”, те поред „Паркуше” и робне куће, која је у његовим мислима била још увијек плава, домогао се Улице краља Томислава. Сада „Кошевске”.
Озарио се када је видио да мала бурегџиница ради. Застао је и кратко размишљао, а онда са осмијехом ушао у њу. Исти продавач, брат некада популарне пјевачице, чудно је гледао у доктора. Овај, иако је недавно ручао, наручи сирницу са јогуртом. Продавач га је помно посматрао. Доктор К је платио и прије изласка рекао:
– Укусна је као и седамдесетих! – а бурегџија озарен одговори:
– Препознао сам те, студент медицине из Херцеговине!
Некадашњи студент се задовољно упутио премa свом факултету. Медицинском.
***
Позив за кућну посјету је примљен у првомрачје. Звали су из куће у Граду, у ствари из нерегистрованог хостела, гдје се могло јефтино преноћити. Наводно, позлило је некој жени са стране, која сумануто вришти и ломи намјештај. Чак је напала и кћерку. Доктор К је са сестром и возачем кренуо на познату адресу. Дочекала их је забринута газдарица и кршећи руке рекла да је жена побјегла, а да је ту њена узнемирена кћерка.
Уз помоћ полиције, пронашли су је на обали ријеке, између мостова. Доктор К ју је одмах препознао, иако се још од почетка рата није појављивала на телевизији. Митра, бивша чувена пјевачица и љепотица, живјела је повучено у Сарајеву. Муж јој је био познати фудбалер, репрезентативац који је са неколико повољних уговора у Белгији обезбиједио будућност за супругу и кћерку Ивану, дјевојчицу талентовану на мајку. Нажалост, бивши центрахалф је једног јутра, одмах по Дејтону, у лавабо искашљао црвени испљувак, а иза тога је све ишло брзо. Сарајевски Avaz је писао да је њихов популарни Бајке на самрти одлучио да оде у Манастир Острог и да молитвама покуша да продужи живот. Митра је била уз њега... Није успио. На његовој сахрани, на Барама, било је пола Сарајева (иако је Бајке био Србин). Супруга му се иза тога посветила кћерки која је већ ишла у средњу музичку школу, а паралелно узимала часове пјевања код старе оперске диве Мебруре. Нажалост, Митра је почела ментално да тоне и ускоро су се испољили почетни психијатријски симптоми. Кренула је да нападно одлази у цркву код Економског факултета, што прије никада није радила, а прота ју је посавјетовао да без обзира што се Бајкету није посрећило под Острогом, не значи да Бог није милостив и да и њој неће помоћи, „јер су чудесни путеви Господњи”.
Митра је спаковала своје и кћеркине ствари и осванула у манастиру, у истој ћелији у којој је не тако давно била с Бајкетом. И поред молитви, поста и чајева од горких трава, бивало јој је све горе, па је побјегла преко границе, у Град, „на концерт”. Ивана за њом, јер јој ништа друго није преостало. Мислиле су да заноће ту у хостелу, када је Митра добила жестоки напад агресије и одгурнувши кћерку низ степенице, побјегла према граду.
Када су је пронашли, доктора К је највише изненадила гардероба бивше пјевачице и љепотице, која је прије рата често била и манекенка познатих југословенских модних кућа. Све црно. Кошуља, плетени пуловер, котула, вунене чарапе и опанке блатаре. Рођена сељанка! И не само то! Црна марама, везана позади откривајући некада лијепо лице, чинила је круну њене коротне одјеће.
Митра је брзо инјекцијом смирена, а њу и кћерку су прихватиле монахиње из женског манастира. Доктор К их више није гледао. Истина, прије поласка у Сарајево, случајно је прочитао у неким новинама да кћерка некада познате пјевачице, Ивана, успјешно гази естрадним стазама...
***
На себи је имала бар двије боје вишка, али доктора К су пренеразиле њене очи. Оне исте које је видио у хостелу прије неколико година. Стајала је испред зграде Медицинског факултета и гледала га погледом хотелске даме која преговара са муштеријом.
– Ви сте сигурно доктор професор, а ја сам тако болесна! – рекла је мазно.
– Ми се познајемо госпођо Митро – казао је унезгођен њеним посртањем, а затим се побједоносно извукао:
– Да, ја сам доктор К из Града. Драго ми је да сте и Ви мене препознали. Како је Ваша Ивана? Чујем да јој добро иде!
– Иде... Иде... И ја идем... – рече одсутно дречаво обучена жена, и крену низ Кошевску...
Осјетивши чудан немир и дезорјентисаност, доктор К је дуго збуњен стајао у мјесту, а онда се одсутан, у некој врсти полусна, упутио према Анатомском амфитеатру. Осјетио је камен у утроби помисливши на испит из анатомије, који се ближио. Професор Хаџиселимовић данас почиње да предаје „централу”, мораће да хвата биљешке, а није набавио ни потребни атлас. Са чудним осјећајем се попео уз степенице и пошао према горњем улазу. Чуо је познату грају својих колега – студената. Ушао је у амфитеатар и стао запрепаштен.
У столицама су сједили неки непознати студенти...
Шта Ви мислите о овоме?