Прича о мајци Ковиљки: Три пута је сахранила свог Нена, а данас га дозива са балкона Дома пензионера

У Дому пензионера у Требињу, екипа Меморијалног центра Републике Српске затиче Ковиљку Зеленовић, у црнини. Готово непомична, сједи у својој соби. На једном мјесту, једно уз друго, фотографија њеног сина Небојише и икона. Поред њих прислужује свијећу. Дочекује нас топло. Љуби нас, захваљује што смо дошли и, док разговарамо, већ нас зове да јој поново дођемо. Њен прозор и балкон гледају према дијелу Требиња у којем је сахрањен њен Нено.

Док су је ноге служиле, сваког јутра излазила је на тај балкон. Пила кафу и дозивала сина. Не зато што је очекивала да ће јој одговорити, већ зато што је, каже, морао знати да је близу. Да га мајка није заборавила. А онда би, између зова и суза, повикала:

"Сама мајка кафу пије и сузе грозне лије, дођи Нено, дођи мили сине, види сине мајци како ти је."

Свјесна је да је у Дому, да је други могу чути, али не може увијек задржати оно што из ње навире.

„Ја тако изађем, отме ми се језик па се чује, а то не ваља, ово је Дом, све ја то схватам. Некоме ружно да чује, али не може срце да одоли.“

Ковиљка свог сина данас сусреће и у сновима. Недавно јој је, каже, дошао под прозор. Била је тешко болесна. Када га је уснила, понадала се да ће и она ускоро отићи за њим.

„Има једну седмицу да сам га сањала. Сањам га, била сам јако болесна, и понадала сам се, кад сам га уснила, умријећу и ја. Али неће смрт да дође, моја љепотице, неће.“

Сања га на коњу, доротастом, са звијездом на челу. На њему сако, налик оном какав је носио Миљан Миљанић. И у том необичном сусрету Небојша проналази начин да буде онај њен Нено каквог памти. У сну јој каже да обилази споменике, да их је све помео и очистио.

„Ја знам да ти, мајко, волиш Миљанића, па сам зато ово обукао, да те обиђем.“

Небојша је рођен 1970. године. Био је Ковиљкин и Милорадов син јединац. Одрастао је у Сарајеву, а дио дјетињства и младости проводио је у Братaчу код Невесиња, гдје живи његова ујчевина, породица Гушић.

Ковиљка за њега каже да је увијек био добар. Школовао се за машинског техничара и обављао праксу у „Орлу“. Радио је, учио, био примјеран у току одслужења војног рока. И данас чува његову похвалу из војске. Када би долазио у Братач, помагао је својима на селу. У Неђарићима код Сарајева, гдје су живјели, имао је другове Нешу и Алмира.

„Тада се није гледало ко је шта.“

Свиђала му се једна дјевојка. Била је старија од њега. А онда је дошао рат.

Небојша је погинуо 6. августа 1992. године, у рову на Ступском брду, у близини њихове породичне куће у Неђарићима. Његов отац Милорад пријавио се да иде на положај како би заштитио сина. Три пута је рањен, али сина није успио да спаси. Снајперски метак прекинуо је Небојшину младост надомак родне куће.

За Ковиљку је, каже, тада престао живот, али је сина морала да сахрани. Не једном. Три пута. Први пут на гробљу у Влакову, општина Илиџа. Послије Дејтонског споразума његови посмртни остаци пренесени су на Војничко гробље у Сокоцу. Коначно, Небојша је свој мир нашао у Требињу, на гробљу које Ковиљка гледа са балкона Дома.

„Три пута ми се срце ломило.“

Иза мајке Ковиљке и њеног Небојше стоје двије породице са својим страдањем. Ковиљка је рођена у Зеници. Оца је изгубила када је имала четири године. Одрасла је у Братачу код Невесиња, у породици Гушић, која је тешко страдала у Другом свјетском рату. Седам Гушића је тада погинуло. Њен стриц, који је прошао Голи оток, по повратку је прихватио Ковиљку и одвео је у Сарајево, гдје јој је помогао да настави школовање.

„Схватао је стриц шта је тежак живот и сиротиња. Ми смо то тада звали сиротиња. Јашта си него сиротиња ако немаш браћу, немаш оца.“

У Сарајеву је упознала Милорада. Неколико година касније добили су Небојшу. Јединца. Ковиљка памти и своју браћу и рођаке, Зеленовиће и Гушиће, све оне који су страдали и чија су имена остала у породичном памћењу.

„Мој брат од стрица је Новица, легендарни командант Невесињске бригаде. Нису мене заборавили ни моји Зеленовићи, ни Гушићи.“

Ковиљка није заборавила ни кућу у Неђарићима, ни авлију, ни цвијеће, ни велику капију. Ни свог Нена. У соби Дома пензионера стоје његова фотографија и икона. Поред њих свијећа. А преко балкона Требиње, брдо на којем почива Нено до којег допире Ковиљкин глас.

„Дођи, Нено, дођи, мили сине…“