За милионе људи широм бивше Југославије љетовање није било само годишњи одмор. Био је то догађај којем се радовало мјесецима унапријед, породични ритуал и успомена која се и данас препричава са осмијехом.
Није било интернета, апликација за резервацију смјештаја нити навигације која вас води до одредишта. Ипак, одлазак на Јадран био је један од најишчекиванијих тренутака у години.
Припреме су трајале данима
Све је почињало много прије поласка. Кофери су се паковали данима, а у аутомобил је требало смјестити готово цијелу кућу. Пешкири, сунцобран, гумени душек, лопте, реквизити за плажу, фрижидер-торба, па чак и понеки лонац или шерпа, морали су пронаћи своје мјесто.
Ко је имао фићу, стојадина, „стојку“, тристаћа или југа, добро зна колико је сваки центиметар простора био драгоцјен. На кровни носач везивали су се кофери и шатори, док су дјеца на задњем сједишту сједјела стијешњена између торби и душека на надувавање.
На пут се кретало у зору, често већ око три или четири сата ујутро, како би се избјегле највеће врућине.
Док је отац возио, мајка је држала географску карту и пазила да се не промаши скретање, а дјеца су сваких пола сата постављала исто питање: „Јесмо ли стигли?“
Пут до мора био је посебна авантура
Јадранска магистрала била је препуна аутомобила са таблицама из свих крајева тадашње државе. Клима-уређаја није било, прозори су били широм отворени, радио је свирао највеће хитове тог времена, а путовање је трајало сатима.
Али никоме то није сметало.
Прва пауза била је готово обавезна. На хауби аутомобила или дрвеном столу поред пута отварали су се домаћи сендвичи са паризером, поховане шницле или пилетина, кувана јаја, парадајз, сокови и кафа из термоса. Данас звучи једноставно, али многи ће рећи да ниједан ресторан није могао да замијени тај доручак.
А онда би се, послије дугих сати вожње, иза посљедње кривине коначно указало море. Био је то тренутак који се није могао описати ријечима. Дјеца су једва чекала да истрче из аутомобила и потрче према води.
Љетовање за све
Мало ко је одсједао у луксузним хотелима. Многе породице љетовале су у синдикалним одмаралиштима својих предузећа или у камповима уз саму обалу.
У одмаралиштима није било великих разлика међу гостима. Директори, радници и њихове породице заједно су сједјели за столом, играли шах, карте или боћали, док су дјеца без проблема склапала пријатељства која су трајала годинама.
Многи се и данас сјећају како су сваког љета на истом мјесту поново сретали другаре из Сарајева, Скопља, Загреба, Љубљане, Београда или Титограда.
Плажа без телефона била је сасвим довољна
На плажи није било блуетоотх звучника, инфлуенсера ни бескрајног фотографисања. Чули су се само таласи, дјечји смијех и лопта која лети преко импровизоване мреже за одбојку.
Градиле су се куле од пијеска, скупљале шкољке, ронило за каменчићима, играле се карте и „Не љути се, човјече“, док су одрасли сатима разговарали са људима које су тек упознали.
Било је то вријеме када се пријатељство могло склопити за неколико минута.
Ситнице које буде најљепше успомене
Нека љетна задовољства данас су готово нестала, али их многи и даље памте.
Провидне пластичне сандале које су чувале стопала од морских јежева.
Продавац који плажом носи корпу и гласно дозива: „Крофне са џемом! Крофне са чоколадом!“
Сладолед у кугли или пластичној лоптици која је послије постајала омиљена играчка на плажи.
Разгледнице које су се посљедњег дана слале родбини уз незаобилазну поруку: „Пуно поздрава са сунчаног Јадрана.“
И фото-апарат са филмом од 24 или 36 снимака. Фотографисало се пажљиво јер није било брисања и понављања. Тек по повратку кући, када би се развиле фотографије, видјело се да ли је успомена успјела.
Вечери које се не заборављају
Након дана проведеног на плажи сви су се сређивали за вечерњу шетњу ривом или корзом.
Мирис печеног кукуруза, палачинки и сладоледа ширио се улицама, док су са тераса хотела допирали звуци живе музике. Дјеца су јурила балоне, одрасли испијали Цоцкту или неко друго хладно пиће, а море је било кулиса најљепших љетних вечери.
Више од обичног одмора
Можда тада није било луксузних апартмана, клима-уређаја, интернета ни друштвених мрежа. Али било је нечега што данас многима недостаје – осјећаја безбрижности.
Љетовање у Југославији није било потрага за савршеном фотографијом нити трка за што скупљим смјештајем. Било је то вријеме када је пут био дио авантуре, када су непознати људи лако постајали пријатељи, а десет дана на мору остављало успомене које трају цијели живот.
Зато многи и данас, чим осјете мирис мора или чују неку стару љетњу пјесму, макар на тренутак поново постану дјеца која нестрпљиво чекају да отац затвори гепек, мајка још једном провјери да ли је све спаковано и аутомобил коначно крене према мору.
Јер тада одлазак на море није био само годишњи одмор.
Био је мали празник, преноси ЦдМ.
Шта Ви мислите о овоме?