Његово високопреосвештенство архиепископ диселдорфско-берлински и митрополит њемачки Григорије, уз саслужење Његовог високопреосвештенства архиепископа мостарско-требињског и митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског Димитрија, служио је данас Свету архијерејску литургију у Манастиру Светих апостола Петра и Павла у Петровом пољу код Требиња.
Петровдан, слава ове древне светиње, прослављен је у присуству великог броја вјерника, који су се од раних јутарњих часова сабрали на заједничку молитву.
Након Свете литургије преломљен је славски колач, а окупљеном народу обратио се митрополит Григорије, који је бесједу посветио Светим апостолима Петру и Павлу, њиховим различитим карактерима и животним путевима, али и јединству које су пронашли у Христу.
Митрополит Григорије је на почетку бесједе поставио питање зашто се Свети апостоли Петар и Павле прослављају заједно и зашто су на иконама приказани загрљени.
„Вјерујем да се одговор крије управо у томе што су ова два човјека, различитих карактера, животних путева и погледа, своје јединство пронашли у Христу. Тај загрљај зато није слика истовјетности, већ свједочанство да људи могу припадати једни другима и онда када се разликују, уколико су истински Христови“, рекао је митрополит Григорије.
Говорећи о слабостима двојице апостола, митрополит је подсјетио да се Петар, иако је био увјерен у сопствену храброст и оданост, у одсудном часу уплашио и одрекао Христа. Са друге стране, Савле, касније апостол Павле, као учен и ревностан познавалац Божјег закона, био је толико сигуран у исправност сопствених поступака да је прогонио Христа.
Петров проблем, навео је митрополит Григорије, био је у томе што се превише ослањао на сопствену снагу.
„Ако се сви саблазне, ја нећу, говорио је он, а онда се показао слабим. Савле је био дисциплинован, учен и ревностан. Испуњавао је све по закону и живио у увјерењу да савршено зна шта Бог хоће“, истакао је митрополит.
Петар се, како је рекао, од сигурног ученика претворио у најнесигурнијег и тек тада постао истински свјестан себе. Савле је, од самоувереног познаваоца закона и прогонитеља, постао слијепац који је у тами чуо ријечи: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“
„До тог часа Савле је мислио да познаје Бога, да зна шта Бог мисли, ко су богохулници, ко припада Богу, а ко му не припада, ко је у истини, а ко није. Замислите какав потres доживљава човјек који је вјеровао да се потпуно посветио Богу и да све чини у Његово име, а онда схвати да је, заправо, гонио Бога. Богослужитељ се у Савлу показао као богопрогонитељ“, нагласио је митрополит Григорије.
Он је додао да је и Петар вјеровао да добро познаје себе, говорећи Христу да га никада неће оставити, али је убрзо болно открио колико мало познаје сопствену природу и колико је слаб.
Према његовим ријечима, истинско преображење двојице апостола започело је управо у часу када се срушила слика коју су имали о себи.
„Петар кроз сузе прихвата истину о сопственој слабости, а Савле у тами први пут заиста чује Бога којем је мислио да служи“, рекао је митрополит.
Обраћајући се вјерницима, митрополит Григорије је поручио да су Цркви потребни и Петар и Павле, јер они представљају различите дарове, животне путеве и начине служења Христу.
„Ако си човјек дома и домаћинства, ожењен човјек или удата жена, онда си сличан Петру и то је лијепо. Али ако вјерујеш да си довољно јак, храбар и непоколебљив, управо ту почиње опасност. Ако си човјек пута и путовања, човјек идеја и трагања, ученик или учитељ, онда си сличан Павлу. Али ако мислиш да знаш све, да знаш ко је Бог и шта је истина, управо ту се крије невоља“, навео је митрополит.
Он је Светог апостола Петра описао као дом, кућу и отаџбину, а апостола Павла као пут и дијаспору.
„Петар је чувар сјећања, који се стара да се ништа не изгуби, док је Павле трагалац за новим, који не допушта да се све запарложи“, рекао је митрополит Григорије.
Подсјетио је да се Петар и Павле нису увијек слагали и да сам апостол Павле свједочи да се Петру супротставио у лице. Њихово заједничко прослављање, додао је, показује да светост оставља простор за разлике, напетости и међусобну критику.
„Црква окупља људе различитих дарова, слабости и погледа који припадају једноме Христу. Зато су Цркви потребни и Петар и Павле“, нагласио је митрополит.
Он је казао да памћење прошлости, уколико остане без наде и погледа усмјереног ка будућности, може прерасти у страх и затвореност. Зато је Павле, према његовим ријечима, покрет, пут и мисија.
„Петар је камен, а Павле пут и мисија. Славећи их заједно, славимо и Петрово исповиједање: ‘Ти си Христос, Син Бога живога’, и Павлове ријечи: ‘Нема више Јудејца ни Јелина’. Ако славиш Петрову љубав према Христу, слави и Павлову слободу у Христу“, поручио је митрополит Григорије.
Он је нагласио да Петар није морао постати Павле, нити Павле Петар, јер Христос свакога прима у његовој јединствености.
„Управо зато што су припадали Христу онакви какви јесу, могли су истински припасти и један другоме у загрљају“, рекао је митрополит.
У завршници бесједе митрополит Григорије је поручио да сваки човјек у себи носи и Петра и Павла – слабост и самоувереност – те да, прослављајући њихов подвиг, хришћани треба да препознају и сопствени пут ка Христу.
„Колико смо пута у животу мислили да смо најхрабрији, а показали се као кукавице? Колико смо пута били увјерени да смо у праву, а нисмо били? О томе дубоко размишљајмо, браћо и сестре, док се молитвено припремамо да припаднемо Христу и да се Он усели у наша срца“, поручио је митрополит.
Он је на крају бесједе нагласио да човјек, када се истински смири, може заплакати као Петар послије одрицања и прогледати као Павле послије обраћења.
„Тада ћемо схватити да је различитост међу нама дар и да нас она не мора раздвајати уколико сви припадамо Христу“, закључио је митрополит Григорије.
Након литургијског сабрања, за свештенство, монаштво и окупљене вјернике приређена је трпеза љубави.
Шта Ви мислите о овоме?