Познати новинар, књижевник, телевизијски аутор и сценариста Вања Булић у разговору за ТребињеЛиве говорио је о рокенролу који је обликовао његову генерацију, одбојци као великој животној љубави, новинарству, телевизији, породици као најважнијем ослонцу, али и о очевој голооточкој судбини, која је постала темељ једног од његових најзначајнијих романа — „Око отока“.
Булић је један од оних саговорника чија биографија не стаје у једну реченицу. Био је члан рок групе „Сидра“, играо одбојку у „Радничком“ и „Младости“, радио као новинар и уредник, био телевизијски водитељ, сценариста култног филма „Лепа села лепо горе“, аутор бројних књига и емисија које су обиљежиле једно вријеме.
Ипак, каже да се у гимназији тешко могло наслутити шта ће му бити животни позив.
„Ја сам завршио Девету београдску гимназију. Oбјавио сам неке пјесме у листу ‘4. јули’, на страни за младе. Сви који се данас баве литературом, кренули су као пјесници, јер су у том узрасту били заљубљени. Пишеш дјевојци. Ја сам, рецимо, написао акростих једној Вери — четири строфе. Послије је била Илинка, а то је већ седам строфа. Ту сам схватио да поезија није лака и полако одустао“, прича Булић.
Живио је, присјећа се, у срећном времену када су општине имале своје локалне листове. Тако је почео да пише за лист „Нови Београд“, али ни тада није размишљао да ће му новинарство једног дана постати професија.
Упоредо са првим новинарским корацима, живио је рокенрол.
„Рокенрол је био наш живот од шеснаесте до двадесет друге године. Када су студије већ одмакле, морали смо да преломимо — или ћемо у музику или ћемо наставити другим путем. Престали смо у тренутку када смо, може се рећи, били на неком врхунцу. Двије године били смо представници Београда на такмичењима младих, у Приштини и Дарувару“, наводи Булић.
Из његовог оркестра, каже, касније су изашла два доктора наука, један магистар, док је један члан групе, нажалост, млад погинуо, а већ је са 27 година био асистент на факултету.
„Зато данас, када чујем старе рокере како кажу: ‘Ми смо се бавили рокенролом’, мислим да је то погрешно. Нисмо се ми бавили рокенролом, рокенрол се бавио нама. То је највећи културолошки покрет двадесетог вијека. Ми у почетку нисмо ни знали шта пјевамо. Учили смо француски, енглески, пјевали смо туђе пјесме, а нисмо имали појма шта значе. Али нас је тај дух мијењао. Рокенрол нас је претварао у нешто друго“, истиче он.
Тај рокерски дух пратио га је и касније, чак и када је радио емисије са народном музиком.
„Када сам радио народњачке емисије, многи су ми говорили: ‘Види се да си ти из друге музике’. Сјећам се Роберта Немечека, који је био уредник забавног програма на ТВ Политика. Радио сам ‘Бисере’ уживо од 11 увече. Прије мене је Лане Гутовић имао емисију са неком козом. Када се завршила емисија, студио је био у нереду. Нема никога, недјеља увече, ја узмем метлу и почистим. Сутрадан неко на састанку каже Немечеку: ‘Нема смисла, Булића читају у новинама, он је нека ТВ звијезда, а брише патос’. А Немечек каже: ‘Људи се дијеле на идиоте и рокере. Булић је рокер’“, присјећа се Булић.
Поред музике и новинарства, велика љубав остала је одбојка. Играо је у „Радничком“ и „Младости“, а и данас повремено игра рекреативно.
„Играм, али мислим да ћу морати да престанем. Кољена већ мало попуштају“, каже Булић кроз осмијех.
Љубав према одбојци наставила се и кроз породицу. Његов најстарији син је одличан гитариста, свирао је у првој постави „Неверних беба“ и имао свој бенд, док су близанци отишли у спорт.
„Обојица су били одбојкаши. Играли су Премијер лигу, један у ‘Железничару’, други у ‘Младом раднику’ из Пожаревца, а Иван је четири године играо и у Либији. Данас су обојица тренери. Огњен је био у Саудијској Арабији, а Иван има своју школу одбојке“, каже Булић.
Није их, наглашава, усмјеравао на силу.
„Дјецу не треба тјерати да се баве спортом који сте ви вољели. Треба их тјерати да нешто тренирају, али не и да живе ваш сан. Они су прво тренирали карате, па фудбал, па кошарку, и на крају су дошли до одбојке“, истиче Булић.
Одбојка је, додаје, спорт који људи често потцјењују.
„То уопште није лак спорт. Људи не знају да је у једном мечу који просјечно траје сат и по, лопта у игри укупно непуних осам минута. Напад траје три секунде — пријем, дизање, смеч. Али у те три секунде мораш да мислиш невјероватном брзином. Посебно дизач. Он у једном тренутку мора да види гдје је његових шест играча, гдје је противничких шест и шта може да уради“, објашњава Булић.
Зато, каже, у одбојци послије сваког поена долази експлозија емоција.
„У фудбалу некада чекаш гол цијелу утакмицу, а некад га и не дочекаш. У одбојци послије сваког поена имаш реакцију, загрљај, подршку, нови почетак“, додаје он.
Булић је током каријере радио у бројним редакцијама и телевизијама. Био је уредник „ИТД“-а, „Чао“-а, „Зума“, „Практичне жене“, замјеник главног и одговорног уредника „Дуге“, главни уредник „Сателита“ на БК телевизији, уредник забавног програма на БК и „Хепију“. Био је и косценариста филма „Лепа села лепо горе“, сценариста документарних филмова, аутор књига „Како сам гајио близанце“, „100 бисера“, „Параноје“, „Око отока“, „Досије Богородица“, „Мушкарац у извесним годинама“, „Зашто Бог нема ауто“, „Виза за небо“ и других.
На питање како је све стизао, одговара једноставно — нашао се у послу који воли.
„У сваком послу види се да ли се човјек у њему пронашао или га ради на силу. Ја имам срећу да брзо пишем. Неко може да каже: што је брзо, то је и кусо, али не мора да значи. Мени то лако иде. Када сам радио у ‘Дуги’, новине смо завршавали понедјељком и уторком. Остану три-четири странице. Миломир Марић је био главни уредник, ја помоћник. Питам га: ‘Маре, шта да пишем?’ Он каже: ‘Сачекај да видимо до поноћи имамо ли нешто, ако немамо, јавићу ти да донесеш сутра’. И није било проблема. Знао сам да ћу написати“, прича Булић.
У томе је, додаје, кључно и породично стање.
„Ако у породици кубуриш, не можеш да се оствариш у послу. Или можеш да се оствариш као мрзитељ. То се осјети. Ако ти мисли бјеже кући, ако ти је дијете несрећно, ако се свађаш са супругом, како можеш да пишеш? Нема шансе“, наглашава он.
Породица је, каже, темељ свега.
„Један мој близанац је у основној школи имао писмени задатак да пише о једном родитељу. Написао је: ‘Мој тата је новинар, водитељ и родитељ’. Тачно је поставио вриједности. Ово посљедње је најважније. Ако ту оманеш, све друго губи смисао“, истиче Булић.
Често је објављивао по двије књиге у истој години, али објашњава да иза тога није увијек стајао исти процес.
„Једно је када пишем роман, а друго када се саберу текстови које сам годинама објављивао. ‘Зашто Бог нема ауто’ су текстови о аутомобилима. ‘Како сам гајио близанце’ су приче из ‘Практичне жене’. ‘Мушкарац у извесним годинама’ су текстови које сам писао за часопис ‘Она’. То нису књиге које су настале одједном, него су годинама скупљане“, објашњава Булић.
Посебан дио његовог књижевног рада чине романи у којима је главни јунак Новак Ивановић.
„Име Новак волим. Имао сам друга из војске, Богдана Новаковића, звали смо га Новак. Диван момак из Рудог. Недавно сам имао књижевно вече у Рудом и видјели смо се послије скоро 50 година. А презиме Ивановић дошло је из другог извора. Име је увијек важно“, каже Булић.
Прича о имену води га и до сопственог поријекла. Каже да је, када се родио 1947. године, на Дурмитору био једини Вања.
„Моји стричеви су били Радоман, Љубисав, Грубан, имао сам дједа Гарана, сестра ми се звала Солумија, једна Перуника. Требало је да се зовем Никита, Коста или Вања. Убацили су три имена у војничку капу, пошто је отац био војно лице, и извукли Вању. Када сам се крстио, узео сам име Обрад. Када се представљам старински, кажем: Обрад Шљивончањин“, прича Булић.
Најдубља породична прича, међутим, везана је за његовог оца и роман „Око отока“.
Булићев отац Душан био је предратни апсолвент права, скојевац из пљеваљске гимназије, комуниста од 1942. године, учесник рата, официр, мајор на потпуковничком мјесту. Ухапшен је 1952. године и послат на Голи оток.
„Године 1985. поводом 40 година ослобођења, ‘Политика’ је објавила преко цијеле стране фотографију на којој пише ‘Непознати борац’. На тој фотографији је мој отац. Имам оригинал. Слика је снимљена на Зиданом мосту, док пописује оружје. Та фотографија је обишла свијет, била је на изложбама. Звао сам уредника и рекао: ‘То није непознати борац, то је Душан Булић’. Нису објавили“, присјећа се Булић.
Три деценије касније, 2015. године, иста фотографија поново је објављена. Тада је главна уредница „Политике“ била Љиљана Смајловић.
„Позвао сам Љиљу и рекао: ‘То је мој отац’. Она ми је рекла да напишем причу о једној слици. Тако је та прича постала прича о промјенама у нашем друштву, о томе шта се некада смјело, а шта није смјело рећи“, објашњава Булић.
Отац је, каже, ухапшен у вријеме када голооточке оптужбе више нису имале везе само са русофилством из 1948. и 1949. године.
„Тада су већ на силу слали људе, посебно интелектуалце из војске. Када сам добио документа о рехабилитацији, видио сам за шта је био осуђен. Човјек да се смије и плаче. Наведено је да је причао виц: ‘Ја идем, ти идеш, они се возе’“, каже Булић.
Роман „Око отока“ зато није само прича о Голом отоку, него прича из угла породице и дјетета.
„То је књига о томе како једна велика историјска неправда улази у кућу, у породицу, у живот дјетета. Зато ми је важно што су људи препознали ту књигу“, наглашава он.
Поред породице и књижевности, Булић истиче и пријатељства као важан ослонац живота.
„Ми смо из рок састава остали блиски. Окумили смо се међусобно, дјеца нам се друже. Имамо стара дружења, печемо ракију, окупљамо породице. Нама није важна ракија као ракија, него окупљање. Један друг има дивно двориште у Земуну, ту се скупимо, дођу породице, дјеца трче, свира се, пјева се. На једној слици имам пет гитара. То је радост“, каже Булић.
Породица, додаје, није само жена, дјеца и човјек.
„Породица је и шире окружење. Пријатељи, кумови, људи са којима дијелите живот. Ако сте осуђени само на четири зида — тата, мама, брат и сестра — то може да буде клаустрофобично. Снага породице је у ширини“, истиче Булић.
Говорио је и о свом поријеклу. Каже да је његово братство Шљивончани, а да је презиме Булић настало по жени из породице.
„Наше старо презиме је Гргуревић. Има их и овдје код вас. Према предању, један дио породице кретао се од Прилепа, Бањске на Косову, преко Херцег Новог, па ка Требињу и Дубровнику. Један дио отишао је у Дробњаке, у Шљиванско, код Жабљака, и по томе су постали Шљивончани. А Булићи су настали по мојој баки Милосави, која је била лијепа, лијепог тена, па су говорили: ‘Лијепа као була’. Тако су постали Булићи“, прича Булић.
Требиње памти још из младости.
„Имам једну фотографију из гимназијских дана. Кум и ја смо на мосту, скочили смо на суво, а друг нас је фотографисао одозго, па изгледа као да скачемо у Требишњицу. Имао сам 18 година. То ми је једна предивна фотографиja“, присјећа се Булић.
Кроз Требиње се, каже, некада пролазило на путу ка мору.
„Ишло се Ћиром из Мостара према Дубровнику. Свраћало се и овдје, али као клинци нисмо много знали шта гледамо. Посљедњих година сам често у Рисну, па дођем у Требиње на кафу, обиђем град. Био сам на тврђавама, на Херцеговачкој Грачаници, код Дучића. Свиђа ми се што град има душу“, каже Булић.
Посебно му је драго када види очуване старе објекте.
„Примијетио сам лијепу стару зграду у којој је библиотека. Такве ствари граду дају карактер. Требиње стварно има душу. Видим и да људи овдје долазе на одмор, да се спуштају на море, али остају у Требињу. Постали сте туристички центар“, истиче он.
Једино му је, додаје, било жао што је боравак у Требињу дошао у вријеме великих врућина.
„Људи до девет, пола десет сједе у кафићима, а онда их нема до увече. Али то је југ, то је љето“, каже Булић.
О Херцеговцима говори са симпатијама, препознајући у њима особине својих Дурмитораца.
„Херцеговци су ми слични Дурмиторцима. Поносни, брзи, директни. Имају ту неку оштрину. Притом су високи, лијепи људи, другачији. То је стари тип човјека, који не воли много увијања“, каже Булић.
У Зрењанину је, додаје, чак почасни члан удружења Херцеговаца.
„Мене су тамо прихватили као свога. А и имамо ту сличност. То је тај камен, та директност, тај понос“, истиче он.
Иако га публика памти по телевизији, многи га и данас прво препознају по гласу.
„Нисам дуго био свјестан тога. Прођем негдје, неко се окрене и каже: ‘Јесте ли ви? Познао сам вас по гласу’. А ја онда размишљам — осам милијарди људи на свијету, а не постоје два иста гласа. Невјероватно“, каже Булић.
Ипак, сматра да није ствар само у боји гласа, него у начину разговора.
„Људи памте мирноћу. Ја умијем да слушам. Не упадам људима у ријеч, осим ако видим да лажу. Ако гледалац схвати да саговорник лаже, а новинар не реагује, помислиће да је новинар глуп. Зато мораш да реагујеш. Некад је довољно да подигнеш обрву, а некад мораш питањем да покажеш шта је истина“, објашњава Булић.
У политичким разговорима није волио да се свађа са гостима.
„Свако има право на своје мишљење. Али ако је неко будала, не морам ја да му кажем да је будала. Питањима га доведем до тога да гледаоци сами схвате“, каже Булић.
Због тог приступа, многи су његове емисије доживљавали као више од класичног телевизијског разговора.
„Говорили су ми да су ‘Бисери’ документ времена. Чак су ми писали да је штета што нисам студирао психологију. Нисам је студирао, али разумијем људе и волим да разговарам са њима“, истиче он.
Награде му, каже, никада нису биле циљ.
„Никада ниједну своју књигу нисам послао на конкурс. Награду ‘Радоје Домановић’ добио сам тако што је издавач послао књигу без мог посебног ангажмана. Годинама сам писао за ‘Јеж’, a један пријатељ је скупио приче и предложио да направимо књигу. Лагуна ми је тада рекла да не објављује такву врсту кратких прича, па је књига изашла код другог издавача у 500 примјерака. Онда је добила награду, па су ме из Лагуне звали да је они штампају“, прича Булић.
Слично је било и са „Златним беочугом“.
„Када су ми рекли да ме предложила Радмила Бакочевић, велика оперска пјевачица, питао сам је шта је пресудило. Рекла ми је да сам заслужио, али и да је памтила једну моју реченицу о њеном мужу Александру Бакочевићу, некадашњем директору ‘Политике’. Написао сам да је био господин међу друговима. Рекла је да је то било нешто најљепше што је неко написао о њему“, присјећа се Булић.
Ипак, највеће признање за њега су читаоци.
„Имам 270.000 продатих књига, званично. Ако то не говори да нешто вриједи, онда не знам шта говори. Не мора награда увијек да буде мјерило. Највећа награда је када вас људи читају, када долазе на књижевне вечери и када вам кажу да им је нека књига значила“, наглашава он.
За „Око отока“ му је посебно важно што је препозната као књига која Голом отоку прилази из другог угла.
„То није само политичка прича. То је прича о породици, о дјетету, о тишини која уђе у кућу. Зато ми је драго што је та књига остала важна читаоцима“, каже Булић.
На крају, када се саберу све улоге — новинар, водитељ, писац, сценариста, рокер, спортиста, родитељ — Булић се враћа истој мисли са почетка разговора: човјек мора да стане иза онога што ради.
„Сваки свој текст, макар имао три реда, потписао сам. Могу новине бити овакве или онакве оријентације, али ја стојим иза онога што сам написао. То је мој посао и моја одговорност“, поручио је Вања Булић у разговору за ТребињеЛиве.
Шта Ви мислите о овоме?