Ognjen burani.jpg

Да је неко прије много година прошао требињским сокацима и упитао дјецу шта ће бити када порасту, чуо би свашта. Један би рекао пилот, други фудбалер, трећи полицајац. Само би се међу њима нашао један дјечак који би застао, помазио прво штене које наиђе и тихо рекао:

„Ја ћу лијечити животиње!“

Тај дјечак био је Огњен Бурани.

Рођен једног фебруарског јутра 2010. године у Требињу. А није мала ствар одрастати уз браћу Игора, Бориса и Луку, те сестре Андреу и Ангелину. У таквој кући човјек научи двије важне ствари: да дијели и посљедњи колач и да никад не може сакрити даљински управљач довољно добро.

Родитељи Саша и Ружица подизали су дјецу онако херцеговачки — поштено, домаћински и са много љубави. Оно што је посебно занимљиво јесте да данас многи кажу како је управо Огњен своју љубав према животињама пренио на људе око себе, а највише на оца Сашу. Некада је отац учио сина како да буде добар човјек, а данас заједно застану крај сваког пса, мачке или птице којој треба помоћ.

Док су друга дјеца скупљала сличице фудбалера, њега су више занимали репови, шапе и њушке.

Ако би се негдје појавило повријеђено маче, Огњен је био први на лицу мјеста.

Ако би се изгубило штене, налазио се међу организаторима потраге.

Ако би врабац испао из гнијезда, одмах би се сазивала хитна сједница под ведрим небом.

— Шта ћемо сад?

А мали Огњен би већ имао план.

У Основној школи „Вук Караџић“ није учио само слова и бројеве. Ту је откривао чудесни свијет природе. Посебно су га инспирисали наставница биологије Маја Кундачина и наставник Игор Вукомановић. Док су други ђаци можда бројали минуте до звона, Огњен је слушао приче о животу, природи и живим бићима као да слуша најузбудљивију авантуру.

Данас се тих дана радо присјећа.

„Љубав према животињама носим од малена. Увијек сам осјећао потребу да помогнем повријеђеној или уплашеној животињи. Наставница Маја Кундачина и наставник Игор Вукомановић додатно су ме мотивисали да упишем ветеринарску школу. Најљепши осјећај ми је када помогнем животињи која дође уплашена, а оде мирна. Тада знам да сам изабрао прави пут.“

И негдје између школских клупа и херцеговачког сунца родила се одлука.

Биће ветеринар.

Не можда. Не једног дана.

Него сигурно.

Данас, док многи његови вршњаци тек размишљају шта желе постати, Огњен већ живи свој сан. Завршио је први разред средње ветеринарске школе. Ујутро похађа онлајн наставу у Мостару, а поподне одлази тамо гдје му је срце.

У ветеринарску амбуланту за кућне љубимце „ДреамВет“.

Ту га дочекују пацијенти свих величина и карактера.

Неки машу репом.

Неки мјаучу.

Неки се праве храбри.

А неки побјегну испод стола чим угледају ветеринарски сто.

Под будним оком ветеринара Стефана Марковића, Огњен сваког дана учи нове тајне овог племенитог позива.

Учи како да прегледа животињу.

Како да помогне?

Како да смири уплашеног љубимца?

А можда највише учи како да слуша. Јер животиње не говоре људским језиком. Али говоре очима. Говоре покретом репа. Говоре погледом пуним повјерења. И баш тај језик Огњен разумије.

Кад га гледате како носи штене на преглед или њежно придржава маче током терапије, човјеку се учини да између њих постоји неки тајни споразум.

Као да животиње знају, осјећају, као да кажу:

„Ево га наш Огњен. Сад ће све бити добро.“

А можда је то и највећа награда коју један будући ветеринар може добити. То је повјерење једног малог бића које не зна изговорити ниједну ријеч, а ипак зна коме може вјеровати.

И зато, док херцеговачко сунце полако залази над Требињем, у амбуланти „ДреамВет“ често можете видјети једног насмијаног младића како жури са једног задатка на други.

Неко би рекао да је то само ученик.

Неко да је ветеринарски асистент.

А они који га познају знају истину.

То је Огњен Бурани, дјечак великог срца, који је још давно одлучио да буде пријатељ свих оних створења која немају глас, али имају душу.

И зато га животиње већ данас гледају онако како људи гледају добре докторе.

Са повјерењем.

А повјерење се не добија силом.

Оно се заслужује добротом.