Драган Р. Ковач: Црна удовица

Као и сваке године, и тога 24. децембра Јура је зауставио стару болничку „волгу” на паркингу Ватрогасног, одмах изнад зидина Старог града. Волио је да од самог предвечерја присуствује божићној свечаности, која се завршавала спектакуларном „Поноћком” у Цркви Светог Влаха. Послије опуштајуће шетње Страдуном, којим је шпартао више пута горе-доље залазећи и у бочне улице, отишао је до Порпореле и на клупи поред светионика уживао у погледу, удишући густи и опојни морски ваздух. Потом је сјео у Градску кавану до прозора и гледао како се пространи трг око Орландовог кипа полако пуни раздраганим људима и дјецом, обузетим узвишеном претпразничком атмосфером, која се разликовала од сваког другог благданског расположења.

Наручио је кафу, а затим из држача са дневном штампом  за  госте,  задовољно  извадио  загребачки „Вечерњак”. Волио је да прелистава те новине и сазнаје новости из цијеле „лијепе наше” за коју је сигурно знао да ће се кад-тад отцијепити и постати самостална држава. Један даљи рођак, Винко, из Малмеa у Шведској, када је љетос био у Равном Селу рекао му је неке ствари…

Полако је напредовао кроз „Вечерњак” погледујући често кроз прозор према тргу. Послије извјештаја о великом невремену у сјеверозападном дијелу Југославије, скоро да је прескочио посебно уоквирену колумну са насловом „Погинули у лавини”. Када је испод наслова угледао двије фотографије, тако се трзнуо читавим тијелом, да је столица испод њега болно зашкрипала, а већи дио људи у кафани се окренуо према њему…

Јура, тридесетогодишњи Хрват из Поповског поља, био је запослен као возач болничког аута у градском Дому здравља, а радио је у рејонској амбуланти у Равном Селу.

Ту је, у малој породичној кући, живио само са старом мајком. Оца, кога су убили партизани 1945. године, није запамтио. Стални радни однос је засновао захваљујући својој природној енергији, отреситости и способности, а у послу возача без фиксног радног времена уживао је највише због сталног кретања и многобројних сусрета са људима... Био је омиљен не само у своме селу већ и међу многобројним медицинским особљем Дома здравља у Граду. Сви су цијенили његову искрену спремност да помогне, не само превозом пацијента, који је нечији ближи или даљи рођак, већ и каквог кабастог терета, што није било по прописима, али... Био је вишеструки добровољни давалац крви, учесник многих спортских сусрета медицинских радника, изванредан пјевач и свирач на тамбурици, а својим грожђем и лубеницама снабдијевао је без надокнаде, онако пријатељски, пола матичне установе. И на крају кажимо да је са својих метар и деведесет центиметара,  фризуром  „тарзанком”  и  мужевним препланулим лицем био згодан млад човјек, који припаднице љепшег пола никада није остављао равнодушним.

Јура је свакодневно крстарио старом болничком „волгом” у троуглу: Равно Село – Град – Ду- бровник, некада и по неколико пута дневно, што је зависило од посла. Доктора, који је свако јутро долазио из Града аутобусом, сачекивао би с друге стране поља, а иза подне враћао назад. Са њим и медицинском сестром ишао је у кућне посјете по позиву, те возио пацијенте из свог рејона не само према градској болници у Граду или Дубровнику, већ и према Сарајеву, Београду, а понекада и Загребу. Није имао дјевојку у правом смислу те ријечи, али се на недостатак интимности са супротним полом није могао пожалити. С обзиром на његову чврсту одлуку да се не жени док му је мајка жива, занимале су га скоро искључиво удате жене, било оне из установе, било супруге транспортованих пацијената, које је у повратку успјешно тјешио...

Тог јулског јутра га је фра Јозо позвао у цркву и саопштио му да су ту у Завали, удаљеној неколико километара од Равног Села, двоје „наших” људи из Загреба, неки научници, па га замолио да им се нађе при руци и припомогне у сналажењу. Док је прилазио мотелу, који се налазио преко пута чувене пећине Вјетренице, видио је старијег мушкарца и много млађу жену како сједе на тераси и пију кафу. Пришао им је, уљудно се представио и, позвавши се на фратра, понудио им сваку помоћ. Они су се баш обрадовали његовом доласку и представили се. Мушкарац је био добродржећи седамде сетпетогодишњак, висок и негојазан човјек, ћелав само по тјемену, док је по сљепоочницама имао зализану сиједу косу. Обучен у танку тамноплаву тренерку са патикама, носио је дебеле наочари.

Звао се Домагој Крзнарић и био је пензионисани професор загребачког универзитета – биолог. Требало је да у оквиру међународног научног пројекта, финансираног од стране UNESCO-а, покуша доказати постојање једне нове подврсте познате човјечје рибице (lat. Proteus anguinus) карактеристичне баш за језеро у Вјетреници. Жена, расна златокоса љепотица, могла је бити од њега млађа најмање тридесет година и била је, најједноставније речено – дама. Иако обучена само у сафари шорц и мајицу, висока и витка, али са зрелим тијелом и облинама, доимала се изузетно отмено и давала читавом мотелском амбијенту једну љепшу и пријатнију ноту. Била је професорова кћерка, асистент на некој загребачкој клиници и пошла је наводно са оцем, који јој је преко пријатеља успут средио и добро плаћен посао. Наиме, требало је да за једну познату италијанску фармацеутску фирму покуша да обезбиједи што већи број инсеката, којих много, поред Истре, има само још овдје у Поповском пољу. Свакако, радило се о озлоглашеном пауку – црној удовици. Жени је било име Зденка, а Јури је касније рекла да није удата.

Послије договора да сутра поведе Зденку у поље да тражи пауке, док професор буде припремао терен за своје истраживање у пећини, Јура је отишао до „волге” и вратио се са огромном зрелом лубеницом, којој су се отац и кћерка искрено обрадовали. Били су задовољни овим младим човјеком, који им је веома растерећено и несебично нудио своју помоћ...

Зденка је цичала од радости када су почели да проналазе прве примјерке опасних паукова. Требало је да сакупе само женске јединке које на својим црним леђима имају јаркоцрвене пјеге. Рекла је Јури латински назив за црну удовицу (lat. Lathrodectus tredecimguttatus), са објашњењем да друга ријеч значи – тринаест пјега. Пошто је била субота, Јура је са њом остао све до предвечерја. Пронашли су 34 паука и Зденка је блистала од радости саопштивши завјеренички да ће му тек при поласку открити колико лира добија по уловљеном примјерку. Јура је објешењачки помињао проценат који ће припасти њему... Смијала се и тапшала га по раменима... Уживала је у качамаку са киселим млијеком код Јуриних пријатеља, а брање купина за ужину сматрала је доживљајем који никада неће заборавити. Вратили су се у мотел весели, препланули и задовољни. Професор је намигујући рекао да су му сумњиви, похваливши се и својим позитивним прелиминарним истраживањем... Црне удовице су ставили у пљоснате Петријеве шоље, па у фрижидер, а кад се смрзну, пажљиво ће им пинцетом од трупа одвојити главе и по пет комада спаковати у капсулице, сличне антибиотским. Тако депоноване узорке ће опет вратити у фрижидер мотела, до поласка, када ће их пребацити у приручни медицински хладњак...

Сутрадан, у недјељу, Јура је послије обиласка два пацијента, којима је медицинска сестра прикључила инфузије, поново повео Зденку у поље. Имали су луду срећу да у једном јарку наиђу на прави резерват црних удовица. Само ту су их ухватили чак 51! Јура никада до тада није био у друштву тако отмене, образоване и од њега десетак година старије љепотице, која се понашала врло једноставно и природно. Осјећао је невјероватну присност према њој, као да је познаје одавно, а не од прије неколико дана. Почео је чак да сам себе хвата и у прилично деликатним мислима... Тог дана су ручали рибу у ресторану „Волан” и залили је са чашом домаћег црног вина. Зденка се потпуно опустила, чак је запјевала са једном групом локалних момака и невјероватним шармом их потпуно оборила са ногу. Када су у повратку дошли до мјеста гдје се ријека ширила у својеврсно водено гумно, ствари су се измакле контроли:

Држала га је обгрљеног рукама око врата и стиснутог ногама око струка. Јура је полагано тонуо са њом обмотаном око себе, а потом излазио из воде. Били су спојени пољупцем у сладострасном грчу, док је он полагано појачавао ритам. Она би повремено извила главу и узбуђено крикнула, а потом се опет враћала његовим уснама. Из њене косе би се тада откинуло хиљаде ситних водених кристала, који су се у различитим бојама прелијевали на сунцу. Убрзавање њиховог тоњења и израњања било је праћено све већим прскањем и таласањем, да би се на крају створила провидна водена завјеса око узбурканог пјенушавог вира у чијем су центру њихова тијела липсавала...

Професор их је раздрагано дочекао и те вечери. Чак је изгледао озарен док је нешто, вјероватно породично, шаптао са Зденком. Први пут од када је почео радити, Јура је узео годишњи одмор. Потпуно је изгубио контролу и осјећај за стварност, уживао је у том препуштању, које га је потпуно опило и чинило неосјетљивим за остатак свијета. Вољели су се и у пећини, и у њиховој малој мотелској соби, која је имала спојене кревете, у мору у Сланом, гдје ју је успио одвести макадамом преко Орашја, а једне вечери, када се десио пролом облака, било им је незаборавно и у самој ординацији. Јура је давао све од себе са таквом њежношћу али и жестином да је добио и оно што је мислио да неће никада, а што је видио у малом кину у Малмеу, гдје га је повео рођак Винко...

Идилу је изненада, једне вечери, прекинуо активиста Љубенко донијевши Јури позив за војну вјежбу, која је на зубачким Ублима требало да траје само два дана. Професор и Зденка су намјеравали остати још бар пет дана, па је Јура рачунајући на хипотеку коју му је оставио у насљеђе покојни отац, иако потпуно слуђен новонасталом ситуацијом, одлучио да пође...

Када се вратио, није их затекао у мотелу, нити су му код конобара Гојка оставили било какву поруку. Мотел је био хладан и сив...

***

Са једне од двије фотографије у „Вечерњаку“, уз њему тако драг и загонетан поглед, смијешила се плавокоса Зденка, снимљена нешто искоса, вјероватно фото-апаратом њеног оца. На другој слици био је изузетно згодан млад човјек, бујне косе, и здравих бијелих зуба, сличан глумцима из холивудских филмова. Јура је са додатним болом, помислио да јој је то коначно муж, те грозничаво почео да чита текст. Убрзо се пренеражено тргао и зашкрипао столицом испод себе, када је прочитао да су на познатом словеначком зимском излетишту, Похорју, у лавини која се изненада обрушила на њих, погинули асистенткиња са Института за токсикологију Универзитетског клиничког центра „Кроација” из Загреба, др Зденка Крзнарић и њен много млађи инструктор скијања Змаго Јелинек. Супруг од поменуте докторке, за вријеме несреће, налазио се у хотелу...

„Ипак се била удала“ – помислио је Јура  махинално настављајући да листа новине, док му је свијест жарило сунце недавног љета, са драгим, сада болним успоменама. Из тужног сањарења га је тргао, поглед на рубрику са читуљама, гдје је на читавих пола стране, опет угледао сада много већу Зденкину фотографију са дирљивим текстом, којим се од ње заувијек опрашта њен ожалошћени супруг – проф. др Домагој Крзнарић!!

Ријеч „супруг” почела је да титра пред Јуриним очима у истом ритму којим  се већ увелико палила и гасила украсна сијалица у боји, иза Мале Онофријеве чесме...