Слика 1 (1)-min.jpg

– Добро јутро, професоре, рецепција овдје!

– Добро јутро! Ви сте Славице?

– Ја сам професоре, није прерано?

– Ма, не, знате да сам раноранилац...

– Професоре, имате везу са Сарајевом.

– Са Сарајевом?... Откуд то?... Па спојите ме, молим Вас!

***

– Хало, јеси ти, ба, професоре!?

– Да, ја сам! С ким имам част?

– Овдје Фахрудин из Сарај’ва. Једва те, болан, пронађох!

– Да... сада сам овдје... у Граду...

– Па фино, има се – море се! Станује се у хоте- лу... кафица „Под платанима”. Она мала са рецепције – право цвркуће – а!... Свака част, хаџија си професоре! Нека, нека!

– Није то баш тако. Собицу у хотелу су ми додијелили ови...

– Добро је, ба, професоре, добро је...

– Што сте ме звали... Фахрудине?

– Види професоре, имам неке твоје слике, оне вел’ке, ба, метар и по, са метар. Каже Ризо да су уљане.

– Уља на платну! Да ли су у великом дрвеном сандуку?  

– Јесу! У тамнозеленом! Боја – право добра, професоре... Пише на њему: „Париз ’90”...

– Да, да, нисам их распакивао послије Париза, баш сте љубазни што хоћете... је ли... да их...

– Ма, јашта сам него љубазан, Скендерија професоре, стара раја... Траже ми их ове Санђаклије... ушли у ћетнићке станове... па хоће, ето, да имају и слике... не смета им што су и оне ћетнићке...

– Па шта желите од мене?

– Ћуј њега, шта желим!? Хоћу ћовјеће да их продам, па ко прави Сарајлија, желим их прво понудити теби. Ред је, ти си их црто. Јеби га... јес да си... Србин... али... има један Стојан у комшилуку, моја мајка га не раздваја од мог јарана Ризе, иако је...

Слика 2-min.jpg

– Нудите ми да купим – моје властите слике!?

– Аферим, професоре! Знао сам да ћеш бит зaфалан. Јеби га, сви кажу да сам болећив и мехак! Једино, што слике више нису твоје – него моје!

– Па, колико их цијените, Фахрудине!?

– Десет комада – десет хиљада!... То је ко за тебе!... И још ћу ти их добацит до Мостара!

– Хиљаду – за једну слику!?

– Ја... ти си их црто, јаране, знаш да вриједе тол’ко!  

– Фахрудине, радо бих купио, али немам те паре, једва састављам крај са крајем! Жена и ја живимо у хотелској собици, у сутерену, преко пута вешераја... Смјестили нас привремено, ови из општине... Него, мој Фахро, јефтино их дајете... само једна слика вриједи десет хиљада! Часна ријеч!

– Једна – десет ’иљада!?... Ма шта кажеш, ба!?... Имо сам ја њух... Ризо се зајебо, узо твој нaмјештај, једва га је увалијо породици неког шехида, за само пет ценера... И велиш, једна – десет хиљада!? Машалах!

– Тако је, мој Фахро! Не продајите их испод те цијене! Стрпите се, временом ће постати и скупље...

– Свака час’ професоре! Најбоље да питам ове странце, унпрофорце, што се курче по чаршији, пуни су ко брод!

– Па ето... сретно!

– Професоре, хаџија си! Немој бит на крај срца! Јеби га... овај рат... Коме нико није погино... је ли... Ма добро, ти ћеш себи нацртат друге, па се јави! Ако ја провалим код ових унпрофораца!... Ајде, селам, професоре!