Тог прољећа, 1992. године, грађански рат на подручју бивше Југославије полако је узимао замах. Још се није био прелио унутар граница Босне и Херцеговине, али су већ од прошлог октобра два града у сусједству, један у Херцеговини, а други у Хрватској, били зараћени. Од тада се напетост осјећала и између двије Херцеговине, источне и западне, па су у Градићу спорадично почели да се појављују камиони натоварени намјештајем и имовином мостарских Срба, који су имали добар предосјећај. Они њихови сународници које Бог није обдарио тим чулом, баш су тих дана пристизали извлачећи једва живе главе и материјална добра, тек у претовареним „фићама” и „стојадинима”. Различите „милиције”, „полиције”, „орлови”, „јастребови”, „тигрови” и „вукови”, па све то „црвено” „плаво” и „бијело”, Бога питај откуда приспјели, шепурили су се или полупијани тетурали по Градићу.
– Болан професоре, ми морамо бјежат док је на вакат! Имаш ли кога да купи добру краву, горе код нас у селу? Даћемо је будзашто! – обратила му се школска чистачица Рамиза, добра и вриједна жена, сада слуђена ситуацијом у којој се нашла.
– Разговараћу још данас са неким људима...
Жао ми је Рамиза, вјеруј ми!
Професор се одмах дао у потрагу, и послије подне пронашао заинтересованог купца, неког камионџију Радослава. Сутра ујутро су обојица „ тамићем” кренули по краву, у Рамизино село, удаљено око двадесетак километара. Када су послије скоро сат времена вожње макадамом, иза окуке, умјесто познатог села угледали згариште, возач замало да није слетио под пут. Куће су биле спаљене, преостали зидови без кровне конструкције – црни, а као некакви минарети према небу су се из тих згаришта дизали неоштећени димњаци. Још и мирис паљевине. Шокирани професор се прибрао тек када је видио да се нешто пред једном неспаљеном кућом миче. Он и возач су пришли и испред скромне уџерице, која се раније наслањала на већу, сада спаљену кућу, видјели старца како укочен сједи наслоњен на зид. И пуши.
Возач га је препознао. Био је то стари „ефендија“ Музафер, познат по моћи да шаптањем само њему познатих ријечи, лијечи људе уједене и од најљућих херцеговачких змија, поскока и шаргана.
Одавно је потпуно ослијепио, али је у младости, док је видио, успио отићи на ћабу. Био је обучен у дроњке, али је потпуно сиједа мека брада његовом лицу давала нешто од узвишеног изгледа исламиста. Задњих година, постао је тешко покретан и по читав дан би сједио испред куће и пушио цигаре. Дуван, као и храну, доносили су му мјештани околних села, мада он то од њих није тражио. У ствари, они су само враћали дуг којим их је старац задужио. Живећи годинама уз њих, лијечио их је од уједа змија отровница. Професор је одраније знао за старца, и биле су му познате приче о његовим моћима, али и свједочења чобана која су се препричавала скоро сваке јесени. Наиме, баш у том периоду, старац је знао да направи змијски сабор! Да, да, прави сабор отровница, јер је он био змијски бимбаша. Узео би зурлу коју је сам направио, сјео прекрштених ногу на ливаду и кренуо да свира. Најприје је испуштао само кратке појединачне звукове, попут неких упозоравајућих сигнала, а потом би наставио да извија чудну лелујаву мелодију, на коју су из дувара, испод камења, из жбунова и са дрвећа почињале да гамижу змије и да се у круг окупљају око њега. Свирка би постајала све гласнија и живља, а сам ефендија Музафер све опијенији, тако да је својим тијелом правио кружне покрете, као и змије око њега. Оне би главу издизале увис и тако трепериле у заједничкој екстази са својим бимбашом!
Ефендија Музафер није окренуо главу у њиховом правцу када су га поздравили. И даље је гледао право, а језу уз професорову кичму је изазвао ефендијин поглед очима без зјеница, које су побјегле негдје под лобању, а остале су само да се виде седефасте беоњаче.
– Не дирајте га! – био је његов одговор на поздрав двојице придошлица.
Професор замало што није крикнуо од призора који је видио послије ефендијиног упозорења. Наиме, дедо је у десној руци држао полупопушени цигар, а лијева му је била пребачена преко старог самара и висила тачно изнад сјајног, смеђег колута.
– Не дирајте га! – поновио је старац и тек тада професору постаде јасно да се упозорење односи на склупчану змију. Покушао је да разговара са ефендијом, али је овај то одбио. Рекао је само да су инсан и марва на вријеме избјегли пред катилима који су попалили село. Плашећи се да змија не уједе старца, двојица придошлица су одустали од намјере да покушају убити змију, која је незаинтересовано лежала тик уз његову шаку. Скоро панично су сјели у камион и упутили се у Градић, ријешени да потраже помоћ од љекара и социјалних радника...
Доктор К. се са медицинском екипом и социјалном радницом упутио на лице мјеста, одмах по професоровом позиву. Поред стандардне опреме, понио је и серум против уједа змија отровница и са нестрпљењем очекивао када ће се иза окуке појавити страхота на коју је упозорен. Издалека су видјели ефендију како сједи у неприродном положају који им је професор и описао, али је доктор К. одмах схватио да тај неприродан положај ипак није због сљепила. И, прије него су пришли, и видјели му модро лице, знао је да старац није жив. Поред њега је лежала распетљана мртва змија са остацима земље и свјеже крви по њој, и са потпуно стученом главом. Очито је било да ју је неко у међувремену убио.
Послије краћег размишљања, доктор К. је одлучио да мртво Музаферово тијело превезу до Дома здравља, те да га ту детаљно, уз помоћ колега, војних љекара пристиглих са војском, прегледа. Њих тројица доктора су то и учинили. На лијевој подлактици, ефендија је имао два убодна ожиљка од неке недавне повреде – вјероватно је пао на тај дио тијела, али су колеге инсистирале да се ради о уједним ранама од змије.
Доктор К. је слутио да је између старца и змије постојала нека веза захваљујући којој је могао помоћи уједеним људима. Предосјећао је и да је ефендија издахнуо оног момента када се та веза прекинула, а то је било у тренутку када је змију неко усмртио. Наравно да своје претпоставке није смио изнијети, јер се плашио да ће га уважене старије колеге са војне клинике прогласити ненормалним, па се само противио да се као узрок смрти наведе ујед змије. Међутим, с обзиром на то да није било трагова неког другог повређивања или насиља, а и због чињенице да је поред мртвог старца са модрим лицем пронађена и мртва змија, колеге су прегласале доктора К. и као узрок у потврду о смрти уписали – ујед змије отровнице.
Ефендија Музафер је сахрањен у муслиманском дијелу гробља, уз присуство неколико православних ђедова, које је као младе спасио од уједа поскока или шаргана.
Ускоро су сви заборавили на слијепог старца.
***
Послије мјесец дана, адресирано на доктора К, у Дом здравља је стигло писмо са клинике:
Из узорка крви бр. 2351–10/92 нису изоловане честице змијског отрова.
Доктор К, који је кришом са војном медицинском пошиљком послао и залеђен узорак ефендијине крви на анализу у Београд, сјетно се насмијешио...
Шта Ви мислите о овоме?