Деведесетдвогодишњи Требињац Љубиша Анђелић је по вокацији правник који се више од 30 година бавио новинарством, још од када је давне 1965. године написао свој први ауторски текст за мостарску „Слободу”. Био је дугогодишњи дописник загребачког „Вечерњег листа” и колумниста локалног листа „Глас Требиња”, а кроз своје књиге исповједне прозе подсјећа знатижељне читаоце на дух старог Требиња, предјеле и људе, спасавајући тако од заборава једно прохујало вријеме.
Из Анђелићевог пера, поред мноштва новинарских текстова, до сада је проистекло око двадесетак књига посвећених родном граду и људима који су чинили његову душу у минулим временима. Бавио се и ватерполом, па је тако и настала идеја о првој књизи „Ватерполо на Требишњици 1950–1965”, у којој описује период у којем је ватерполо (као и пливање) био најпопуларнији спорт који је Требињцима донио осам титула првака БиХ у сениорској и једну у јуниорској конкуренцији.
„Покушао сам да, поред броја утакмица, резултата и освојених титула, опишем збивања око пливалишта, гдје сам у свему користио сопствено сјећање, сачувану архиву и сјећања својих саиграча”, каже Анђелић у разговору за „Политику”.
Он истиче да је у почетку имао трему, осјећао је одговорност, посебно према млађим читаоцима, да вјерно дочара дане и догађаје из спортске младости једне генерације која је стасала на Требишњици, градећи почетке ватерпола у БиХ.
Посебно мјесто међу његовим дјелима има књига „Угашени канделабар”, у којој наводи своја запажања из дјетињства, сјећања на радњу, некадашње најмодерније ресторације, коју је његов отац Спасо Анђелић отворио у центру Требиња.
„То је било вријеме раног и безбрижног дјетињства, након којег су услиједили ратни дани несигурности и велике опасности доласком окупатора у Требиње, а потом и поратни дани који су донијели разне проблеме када су 1946. године комунисти одузели и затворили радњу мог оца”, каже Анђелић.
Књига „Скалинима у сан” осликава упечатљива сјећања из требињских кафана, са шеретима, боемима, конобарима и шанкерима, а која су се ширила све до обала Дубровника и Боке Которске. Дјело „Војници бијеле лађе” је посвећено Требињцима муслиманима, Бошњацима, који су морали да напусте родни град због ратних дешавања.
Његова књига „Плава чаролија” описује Требињце из осамдесетих година прошлог вијека, њихове ћуди и нарави, који пролазе центром Требиња, тргом, пијацом, испод крошњи столетних платана… Анђелић помиње хотел „Леотар”, кафану „Бежиград”, обале Требишњице, стару жељезничку станицу, гдје се данас налази локомотива чувеног воза „Ћире” који је некада био главно превозно средство.
Саговорник „Политике” се са сјетом сјећа Требиња које је имало душу, у којем националне разлике нису биле присутне, док су данас то сасвим други видици. Иако је дуго година радио за дневне новине, каже да дневне новине „живе” један дан, па је радећи новинарски посао имао осјећај да се такмичи са временом.
„Више се пута дешавало да нисам успио да напишем цијели чланак, па сам тада пола вијести, или њен крај, диктирао телефоном ’из главе’, а све су то примали стенографи, углавном жене, које су ме по гласу знале док сам ја према њиховим гласовима стварао слику о њима и тако смо се годинама дружили преко ’жице’”. присјећа се Анђелић.
Обично је до вијести и тема долазио у кафани, гдје је често сретао људе који су били погодни за разговор, биљежећи свакодневне приче о познатим и мање познатим личностима. Вијести су стизале из „друге руке”, али су неријетко уз накнадну провјеру завршавале на насловним странама.
Шта Ви мислите о овоме?