Када би Сат, са зграде некадашње аустроугарске касарне, данас Музеја Херцеговине, био жив, иако је можда живљи од свих нас, јер куца! Можда је живљи и од жубора Требишњице и од Дучићевих јабланова и од мрког Леотара.... Говорио би сам. Уз мало драмске паузе, шапатом.
Не знам тачно кад сам стао. Можда '45. Можда раније. Можда кад је задњи војник Аустроугарске затворио капију и нестао низ калдрму. Можда кад су ђаци престали да дижу главе ка мени. Можда кад су почели да се боје оног што вријеме доноси.
Овдје сам више од вијека. Изнад Требиња. Изнад људи. Изнад ријечи. Гледам, слушам, памтим.
Био сам понос касарне, сабља што пресијеца дан. Официри су ме гледали као Бога — кад казаљка крене, колона маршира. Дјеца су ме вољела — јер кад откуцам подне, звоно ослобађа. Али онда су прошла времена. Казаљке су хрђале, ја сам ћутао. У мени је било превише ратова да бих више куцао.
А онда би му се глас промијенио. Постао још мрачнији. Туробнији....
И тако… ћутао сам. Годинама. Деценијама.
А онда је дошао Ђурђевдан.
Година је 1994. Рат. Глад. Страх. Град рањен, али није пао. И тада, у тишини — тачно у десет сати — нечија рука ме помилова. Не грубо, не насилно. Као да ме пита: „Јеси ли још ту?“ И ја… Јесам.
Људи су стајали испод мене и гледали увис. Нису знали шта да кажу. Неки су се крстили. Неки су пустили сузу. Али сви су знали једно: Вријеме је опет почело.
А онда би Стари сат шапатом наставио.... Није то било вријеме што носи крв, већ оно што носи наду. Вријеме које мјери дане до мира. До куће. До опроста. До живота.
А онда би погледао замишљено... негдје у даљину.... и рекао: Можда сам само сат. Али, људи… Требињци моји. Ја сам ваше памћење. Ја сам оно што траје кад сви оду. И док ја куцам — нисте заборављени.
А онда ће спокојним гласом, нешто као унутрашњи монолог. Ја сам још овдје. Казаљке ми не траже аплауз. Не журе нигдје. Оне само иду, круг по круг, дан по дан, година по годину. Људи долазе, људи одлазе. Неки се враћају, неки заувијек нестану међу сјенкама платана. Али ја…ја стојим. И гледам. И памтим.
Мјерим вријеме онима који га више немају. И онима који га још нису свјесни. На сваких сат времена, пустим звук кроз камену језгру града.Тај тихи откуцај… није да вас опомене. Него да вас подсјети: живите. док можете.
Јер ја ја ћу наставити да бројим. И кад вас више не буде. И кад ова зграда опет промијени име. И кад остане само камен, сунце и сјећање…
Сат сам. Али нисам нијем. Ја сам мјера трајања онога што мислите да је вјечно. А вјечност…Вјечност је само један круг.
Шта Ви мислите о овоме?