Брисани простор између бункера на Борашници, за једну ноћ је покрио снијег. И то 70 центиметара. Био је то први прави снијег те јесени 1994. године.
У бункерима са једне стране Требињци, а са друге Коњичани. Никоме није било ни до пуцања ни до борбе.
У бункерима, нико од Требињаца није имао вјетровку. Сви су били у обичним кошуљама и прслуцима. Кад су полазили из Требиња испратило их је михољско љето... Овдје на Борашници, имали су оружје, муницију и ракију. И транзистор.
Са њега је одјекивао Џибонијев хит Радио Коњица:
„И издао сам те
и издала си ме
и боље нисмо ни заслужили
ни ове двије душе
што нам је Бог повјерио..."
Нестварно је звучао Џибов рефрен у бијелој пустињи ледене Борашнице. Једно вече је било посебно весело.
Мујо је као прави домаћин из Требиња донио боцу Вињака. Мујо је тврдио да је ово најбољи Вињак који има. "Из 1986. је. То је била права берба", рече.
А Вињак је, у времену ракија лудара, "гуслара" и осталих етилних отрова, био благослов за непце.
"Одличан", рече Симке.
"Ово је благо", додао је Жабац.
"Не сјећам се да је овако добар био прије", насмијао се Бебек.
"Мммммм", "Кари" је био пресретан.
Капетан, стара „лиска", након што је отпио
добар гутљај загледао је боцу.
"Мујо, објасни ми, како је Вињак из 1986. А добио је награду Новосадског сајма деведесет треће."
Боже како су се сви смијали.
Напољу је бијеснила мећава.
У бункерима сви срећни, као да су "Код Бајице" у Старом граду. Кад је прорадила мјешавина вињака и "гуслара", а било је ту и још неких опијата, из бункера је кренула пјесма.
Као у научно фантастичној комедији, Срби су из гласа пјевали....
"Ево зоре,
ево дана,
eво Јуре и Бобана..."
Пјесма је у тренутку дошла до бункера противника. А тамо, мук. И тек понеки пуцањ који је погодио сњежне облаке изнад бункера Војске РС.
Спикерка Радио Коњица је, раном зором, гласом пуним стрепње, саопштила слушаоцима... "Четници и припадници ХВО-а од синоћ на Борашници спремају заједнички напад на положаје Армије БиХ... Са новим информацијама јавићемо се касније".
Шта Ви мислите о овоме?