Људи су причали да га је мајка лако на свијет донијела, да ни зајаукала није. Као да је и Бог помогао да што прије свијет угледа и украси га, као што се кућа најљепшим ружама и мирисавим босиљем, украси и замирише.
Дадоше му име Сава јер је на свијет дошао баш на Савиндан. А тога дана, грмило је од бобанских брда преко Седлара и доље према Требињу. Ни говеда ни овце нису испуштали на пашу јер на рђаву времену севапа ни еспапа нема. Говорили су да то ништа не ваља. Како је Сава растао и стасавао са браћом и сестрама, као да је у тој скромној кући у Седларима, сваки благослов дошао.
Растао је Сава и израстао у лијепог дјечака, доброг и угледног момчића. Школу завршио. А бијаше тих година, док је Сава растао, расло и стасавало доста дјевојака. Свака је рухо у баулу спремала. Везла, плела, ткала... када једног дана дође у своју нову кућу, да има шта са собом да понесе. Све су то рухо пажљиво слагале, а на врху, свилену марамицу постављале. Њу су посебно украшавале, обрубивале црвеном и плавом бојом, спремале се, кад сватови дођу, будућег младожењу даривати.
Али, дође вакат када се Сава одлучио да оде у Мостар и високу школу да научи. Желио је да постане учитељ. „Ех кад бих могао да свако дијете словима и рачуну научим. Да оду да се школују, да им боље буде, да се овај крш крвави, кога су муње и олује, вријеме и невријеме, ломиле и кршиле, макар мало припитоми“, мислио је Сава у себи. Тог јутра, отишао је до цркве Светог Илије, на бријегу у Седларима, Богу да се помоли. Прво за фамилију, за све у селу, а потоње за себе. Другачије није умио. Нити је васпитан другачије.
Док му је мајка спремала брашаницу за пута, а отац грубим прстима отирао сузе из крајева очију, Сава се поздрављао са братом и сестром. Учинило му се, док се спуштао ка штреки, Пољицу и Жељезничкој станици, да су га многе очи пратиле. Био је у праву. Оне дјевојке што су рухо брижљиво слагале, гледале су га. Нека са бријега за овцама, нека кроз кућни прозор, а било је и оних које су се сакрила иза ћошка потоње куће у селу и сузе брисале. Говориле су: „Оде!“,„Благо мајци што га је родила“, „Е јес лијеп ко да је глумац“, „Башка ти што је лијеп и згодан, него што је добар“, „И фин ко ђевојка“, „Што ће се нека у Мостару усрећити што за њим пође“, „Ко зна хоће ли се икада дома вратити?“, питале су се неке...
А Сава је знао да се мора вратити кући. И вратио се. Једног лијепог дана, за Спасовдан, дошао је у Седларе са дипломом учитеља. Не зна се ко је веселији тог дана био – родитељи, браћа и сестре или комшилук. Чини се, ипак, највише оне дјевојке што су рухо за младожење спремале. Дочекале су да се Сава врати. Отац је отворио буре са ракијом, које је печатио за дан када сватове буду опремали. Причало се о томе дану и Сави надалеко и нашироко. Али, тадашње власти рекоше Сави, када је хтио да се запосли, да мора да оде на неку радну акцију. Онда ће за катедру. „Хајде“, помисли Сава, „да и то урадимо“. А баш тих дана у Мостару, у Врапчићима, градила се предионица. Долазила је омладина са свих крајева са пјесмом и еланом, да гради фабрику. Међу њима и млади учитељ Сава.
Али, како то обично бива, кад се све слаже и сложи онда и доброта претекне, а зло се стидљиво, укаже и покаже. Заслабио је Сава добро и добро на градилишту. Сушица га је морила, грозница знојила, кашаљ гушио. Живот је из њега полако истицао. „Кући ме поведите“ – тихим гласом је рекао друговима који га доведоше, негдје покрај љета, у родни дом. Док је живот из њега истицао, баш онако како се Требишњица губила у пећинама и увалама док је кроз поље текла, гледао је кроз прозор низ Попово поље. Рекоше да ништа говорио није. Знао је да долази онај дан када се душа са тијелом растаје. Када ће се придружити прецима. Онима којима је редовно свијеће за покој душе палио. Док се вече спуштало низ бобанске греде, а сунце одлазило у бескрај, и Сава се угасио. Тихо, нечујно, да никога не намучи.
Причају, када су га сахрањивали, да је велика киша и грмљавина у Седларима била. И небо и људи су плакали. Скромни крст украсило је цвијеће. И један велики вијенац уплетен и увезан од најљепшег цвијећа. А у њему свилене марамице, обрубљене црвеним и плавим кончићима, које се нису могле избројати. Намјерене младожењи, а ушивене и сузама уплетене за несуђеног Саву. Из ђевојаћког баула, извадиле су га, оне дјевојке које су замишљале да ће их Савини сватови испросити, да ће је стари сват богато даривати, да ће Сави дјецу рађати и са њим старост дочекати. Али, ето не даде се.
Кажу људи да је дуго година освитао, а неки кажу и данас, на дан кад се Сава упокојио, стручак свјежег цвијећа. И да чува успомену на несуђеног. И прича причу коју ја испричах вама.
Шта Ви мислите о овоме?