Пише поезију, креира, кинески сат поправља цијели дан – ако је потребно, уз све то пије пиће које назива лимунчело, уз све то управља привредним богатством које процјењује на 1,5 милијарди евра. Све су то само цртице о Родољубу Драшковићу власнику Сwисслион Таково који је био гост подцаста Никад у минусу на Цапитал ТВ.
Иако нас је дочекао у Граду сунца код Требиња, до кога се долази поред једног од његових раскошних дворца, каже материјално богатство га није занимало.
ЦАПИТАЛ: Ко је данас Родољуб Драшковић?
Драшковић: Пропали умјетник.
ЦАПИТАЛ: А какав сте као бизнисмен?
Драшковић: Доказани.
ЦАПИТАЛ: Колико имате предузећа?
Драшковић: Не бих знао рећи, мислим да је око 40. Знам да имамо 98 линија производње, може се сматрати свака линија производње, да је то фабрика. Знам пословање сваког предузећа. Не знам колико имам фабрика. Знам да имам преко 10.000 запослених, да је то једна огромна породица, да бринем о њима. Ја сам у души социјалиста.
Данас наших кадрова има по Босни и Херцеговини, по институцијама државним, привредним, а да не говорим о Србији. Када бих вратио све те кадрове које сам ја оспособљавао, то би био најјачи професионални тим Европе.
ЦАПИТАЛ: У колико земаља послујете?
Драшковић: У девет, сви успјешно раде.
ЦАПИТАЛ: Имате ли процјену колико Ваш систем вриједи?
Драшковић: Рађене су процјене, више од милијарду и по евра. Мада наш know how вриједи исто толико.
ЦАПИТАЛ: Како сте приватизовали Таково?
Драшковић: Моји сарадници су ме обавјестили да је Таково на продају, на тендеру, да се приватизује. Али знао сам да је у тешким губицима, да је то комбинат, да је имао негдје 3.800 запослених. Више због својих дугова нису могли да набављају ни сировине. Нису могли да обезбједе процес производње. Ја се јавио на тендер, одредио цијену, процијенио шта могу да понудим, а вјеров'о, да ћу побједити проблеме и да ћу од њих направити успјешну фирму.
То се и десило, био сам најбољи на тендеру. Не би мене запала добра и стабилна здрава фирма јер сам увијек био опозиција. И данас сам. Здраво привредно ткиво није могло мене запасти да га купим. Нисам у спрези са државном мафијом. Него оно што нико није хтио да купи, појављивао сам се ја.
ЦАПИТАЛ: Отишли сте у Београд да студирате медицину, а уписали позоришну умјетност, како је до тога дошло? Кад сте схватили да од умјетности нема користи?
Драшковић: Упознам матуранткињу Београђанку, лијепу, згодну, нађемо се на игранци, питам је шта ћеш да студираш, каже – Позоришну академију. Пита она мене, ја кажем – исто. Изађемо на пријемни, мене приме, њу не.
ЦАПИТАЛ: Шта сте родитељима рекли?
Драшковић: Крио. Ја сам само њима показао индекс да сам уписао факултет, који нисам саопштавао. Након двије године одлучим да упишем други факултет, упишем агроекономију и истовремено упишем и технологију. И паралелно студирам три факултета.
Када сам се уписао на Пољопривредни факултет дочекало ме моје друштво. Први дан када сам кренуо на предавања, био је сквер испред студентског града, био Коста продавац новина, Вечерњих новости, и на једном чујем: „Најновија вијест, дош'о сељак Ројо из Гацка да студира дубоко орање.
ЦАПИТАЛ: И на концу, имате препоруку, кажете здраво пиће, које сте сами осмислили?
Драшковић: Ја сам творац технологије виљамовке, наслиједио сам виљамовку из Такова, дорадили смо је, и добили савршену виљамовку, бренд над свим бредновима. Нисам се ни на том зауставио, па сам измислио ново пиће, а то је хладна виљамовка у чокањчићу, пола виљамовке, пола цијеђеног лимуна. Да не улазим у хемију, ту је и база и киселина, добро пиће за организам.
Шта Ви мислите о овоме?