Jedan od najpoznatijih i najomiljenijih srpskih glumaca današnjice, čovjek u kome se prepliću Beranac i Vranjanac, koji Trebinje smatra jednim od najljepših gradova u svijetu u kome je potpuno rasterećen, a koji je protekle noći dobio „Znatnog platana“ – Ljubomir Bandović, u ekskluzivnom razgovoru za TrebinjeLive.info govori o sebi, svojim vizijama, doživljajima i shvatanjima.
Kao dječak je sa svega 12 godina počeo da igra u pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju i znao je da će to biti njegov životni poziv, pa iako roditelji nisu bili od onih koji su išli da gledaju pozorišne komade na daskama koje život znače.
„Moji su bili fabrički šljakeri i nisu imali snage ni strpljenja da idu u pozorište poslee celog dana u fabrici. Danas ih razumem, ali sam se nekada ranije ljutio. Brat je postao jedna vrsta scenskog izvođača, predaje francuski i latinski u školi, a ja sam odlučio da postanem glumac da bih se celog života igrao. Negde sam u međuvremenu shvatio koliko je ta igra ozbiljna i koliko ima zakonitosti, koliko je to divan poligon da čovek sazna o sebi i od sebe napravi boljeg čoveka“, kaže Bandović.
Dobio je brojne nagrade, poput one za glumačku bravuru „Zorana Radmilović“ za ulogu u predstavu „Ćeif“. Kaže da lažu sve one njegove kolege koje kažu da im nagrade ne znače, a posebno, dodaje, lažu kada kažu da ne vole da gledaju sebe.
„Kada sam dobio prvu nagradu, stvorio sam vrstu obaveze da ne smem da je devalviram. I dan-danas kada je dobijem tek treba da je zaslužim, tako mi je našpanovan organizam. One me obavezuju, čast su mi, povjerenje i sada treba da dokažem da sam dobio nagradu s razlogom. Svaka ima svoju priču, svoje mesto na polici i svaka je za neku drugu ulogu. Zlatni platan me je iznenadio. Kada su mi rekli ko su sve dosadašnji dobitnik – sanjao velike snove, ali je ovo san koji nisam smeo da sanjam, da se nađem u toj plejadi imena“, naveo je Bandović.
Na nedavno održanom Kanskom festivalu, serije „Sablja“, u kojoj glumi i Bandović, nagrađena je priznanjem za najbolji glumački ansambl. Ipak, Bandović u razgovoru za Trebinjelive.info priznaje da je velika razlika između te nagrade i „Zlatnog platana“.
„U Trebinju sam kao u Tvrdošu, a u Kanu sam kao u devetom krugu. Počastvovan sam i nagradom u Kanu i iskrenim aplauzom publike. To je jedino što nosim kao pravu nagradu, a sve ostalo oko festivala, moderne ideologije, to je sve vređanje ljudskog roda i umetnosti. Po meni, ne mogu da shvatim umetnost koja nije večna, već je dnevnoaktuelna, društveno podobna, politički angažovana. To nije umetnost“, poručio je Bandović.
NAGRADE SU I SKRENE RIJEČI
Olga Stojković, supruga pokojnog Danila Bate Stojkovića, došla je poslije premijere predstave „Klaustrofobična komedija“ kod Bandovića u garderobu i poljubila ga u obje ruke.
„Tada mi je rekla 'Sine, raduje se. Da je drkadžija živ, pa da ga dovedem da te vidi, on bi se isto radovao'. To je nagrada“, kaže nam Bandović.
MARKANTAN DANAS ZNAČI BITI MUŠKARAC
Za Bandovića kažu da je markantna ličnost na sceni, a za njega to znači da je muško, što i nije, kako kaže, baš teško biti u ovo vrijeme.
„Ne znam koliki bih bio muškarac dok su bili živi Danilo Lazović, Josif Tatić, Dragan Nikolić. Rođen sam u Beranima, odakle mi je otac, a majka mi je iz Vranja. Ovaj moj severocrnogorac u meni loše reaguje na nepravdu, a pošto sam 120 kilograma puta ubrzanje – to ponekad ume da bude i prejako, tom vitezu mač nekada zna da bude preoštar. A taj Vranjanac, taj bluzer, ode u kafanu, naruči pesmu i otplače što je bio pregrub. Dualnost je nešto što nas sve čini. Moja baka je govorila 'kada se slomije čaša, slomilo se staklo ako je čaša prazna, a to staklo postane čaša tek kada se u njega nešto sipa'. Ne bih bio ja da nisam u sebi osvestio i svoj estrogen i svoj testosteron i i tog Beranca i tog Vranjanca, tu nežnost i grubost, pa se to vidi i na sceni. To neki zovu markantnost“, kaže Bandović
UZDAJ SE U BOGA I SEBE, A PLAŠITE SE SEBE I BOGA
„To su moje reči. To nije vožnja bicikla, da se to nauči, pa da se zna celi vek. To je borba celi vek, da se ostane skroman u svojoj veličini, i da se sanjaju veliki snovi, a da se zadrži veliki život. Vera je nešto što me ispunjava, a religija mi je ono što mi je datum rođenja. Vera je u više od mene, značajnije od mene, vera da sam mali i da sam samo dobio privilegiju da budem nekome značajan i da sam kanut kapljicom koja me obavezuje“, poručuje Bandović.
HERCEGOVCI
Za Bandovića su Hercegovci njegova nadomorska visina, frekvencija, dah, sklop rečenica, cilj, vizija, ljudi koji upravo sebe doživljavaju skromno, a znaju koliko su vrijedni.
„To su ljudi koji sebi nisu glavna uloga u životu, uvek su tu za drugoga, ponekad i na svoju štetu. To je sve ono čemu sam ja učen kao dete. Zato Hercegovce prepoznajem kao svoje“, rekao je Bandović.
Ove godine je ciljano došao na odmor u Trebinje i ostao dva dana duže nego što je planirao kako bi mu bila uručena nagrada „Zlatni platan“.
„Na ulici uvek dobijem osmeh, imam strpljenja za sve, ovde mi ništa nije teško, pa ni čovek koji ide ispred mene kolima toliko sporo da mi nije jasno. U Beogradu me to već nervira. Ovde sam rasterećen, ovo je moj džakuzi, moj šator gde uživam“, poručio je Bandović.
Kaže da nije mnogo ni malo putovao, ali da je za njega Trebinje jedan od najljepših gradova u svijetu.
„Imati mural u ovakvom gradu je već nagrada sama po sebi, a kamoli 'Zlatni platan' i to sa Nives Ivanković. Verujete, kupio sam i posebnu košulju za dodelu 'Zlatnog platana'“, zaključio je Bandović.
Šta Vi mislite o ovome?