Један од најпознатијих и најомиљенијих српских глумаца данашњице, човјек у коме се преплићу Беранац и Врањанац, који Требиње сматра једним од најљепших градова у свијету у коме је потпуно растерећен, а који је протекле ноћи добио „Знатног платана“ – Љубомир Бандовић, у ексклузивном разговору за ТребињеЛиве.инфо говори о себи, својим визијама, доживљајима и схватањима.
Као дјечак је са свега 12 година почео да игра у позоришту „Бора Станковић“ у Врању и знао је да ће то бити његов животни позив, па иако родитељи нису били од оних који су ишли да гледају позоришне комаде на даскама које живот значе.
„Моји су били фабрички шљакери и нису имали снаге ни стрпљења да иду у позориште послее целог дана у фабрици. Данас их разумем, али сам се некада раније љутио. Брат је постао једна врста сценског извођача, предаје француски и латински у школи, а ја сам одлучио да постанем глумац да бих се целог живота играо. Негде сам у међувремену схватио колико је та игра озбиљна и колико има законитости, колико је то диван полигон да човек сазна о себи и од себе направи бољег човека“, каже Бандовић.
Добио је бројне награде, попут оне за глумачку бравуру „Зорана Радмиловић“ за улогу у представу „Ћеиф“. Каже да лажу све оне његове колеге које кажу да им награде не значе, а посебно, додаје, лажу када кажу да не воле да гледају себе.
„Када сам добио прву награду, створио сам врсту обавезе да не смем да је девалвирам. И дан-данас када је добијем тек треба да је заслужим, тако ми је нашпанован организам. Оне ме обавезују, част су ми, повјерење и сада треба да докажем да сам добио награду с разлогом. Свака има своју причу, своје место на полици и свака је за неку другу улогу. Златни платан ме је изненадио. Када су ми рекли ко су све досадашњи добитник – сањао велике снове, али је ово сан који нисам смео да сањам, да се нађем у тој плејади имена“, навео је Бандовић.
На недавно одржаном Канском фестивалу, серије „Сабља“, у којој глуми и Бандовић, награђена је признањем за најбољи глумачки ансамбл. Ипак, Бандовић у разговору за Требињеливе.инфо признаје да је велика разлика између те награде и „Златног платана“.
„У Требињу сам као у Тврдошу, а у Кану сам као у деветом кругу. Почаствован сам и наградом у Кану и искреним аплаузом публике. То је једино што носим као праву награду, а све остало око фестивала, модерне идеологије, то је све вређање људског рода и уметности. По мени, не могу да схватим уметност која није вечна, већ је дневноактуелна, друштвено подобна, политички ангажована. То није уметност“, поручио је Бандовић.
НАГРАДЕ СУ И СКРЕНЕ РИЈЕЧИ
Олга Стојковић, супруга покојног Данила Бате Стојковића, дошла је послије премијере представе „Клаустрофобична комедија“ код Бандовића у гардеробу и пољубила га у обје руке.
„Тада ми је рекла 'Сине, радује се. Да је дркаџија жив, па да га доведем да те види, он би се исто радовао'. То је награда“, каже нам Бандовић.
МАРКАНТАН ДАНАС ЗНАЧИ БИТИ МУШКАРАЦ
За Бандовића кажу да је маркантна личност на сцени, а за њега то значи да је мушко, што и није, како каже, баш тешко бити у ово вријеме.
„Не знам колики бих био мушкарац док су били живи Данило Лазовић, Јосиф Татић, Драган Николић. Рођен сам у Беранима, одакле ми је отац, а мајка ми је из Врања. Овај мој североцрногорац у мени лоше реагује на неправду, а пошто сам 120 килограма пута убрзање – то понекад уме да буде и прејако, том витезу мач некада зна да буде преоштар. А тај Врањанац, тај блузер, оде у кафану, наручи песму и отплаче што је био прегруб. Дуалност је нешто што нас све чини. Моја бака је говорила 'када се сломије чаша, сломило се стакло ако је чаша празна, а то стакло постане чаша тек када се у њега нешто сипа'. Не бих био ја да нисам у себи освестио и свој естроген и свој тестостерон и и тог Беранца и тог Врањанца, ту нежност и грубост, па се то види и на сцени. То неки зову маркантност“, каже Бандовић
УЗДАЈ СЕ У БОГА И СЕБЕ, А ПЛАШИТЕ СЕ СЕБЕ И БОГА
„То су моје речи. То није вожња бицикла, да се то научи, па да се зна цели век. То је борба цели век, да се остане скроман у својој величини, и да се сањају велики снови, а да се задржи велики живот. Вера је нешто што ме испуњава, а религија ми је оно што ми је датум рођења. Вера је у више од мене, значајније од мене, вера да сам мали и да сам само добио привилегију да будем некоме значајан и да сам канут капљицом која ме обавезује“, поручује Бандовић.
ХЕРЦЕГОВЦИ
За Бандовића су Херцеговци његова надоморска висина, фреквенција, дах, склоп реченица, циљ, визија, људи који управо себе доживљавају скромно, а знају колико су вриједни.
„То су људи који себи нису главна улога у животу, увек су ту за другога, понекад и на своју штету. То је све оно чему сам ја учен као дете. Зато Херцеговце препознајем као своје“, рекао је Бандовић.
Ове године је циљано дошао на одмор у Требиње и остао два дана дуже него што је планирао како би му била уручена награда „Златни платан“.
„На улици увек добијем осмех, имам стрпљења за све, овде ми ништа није тешко, па ни човек који иде испред мене колима толико споро да ми није јасно. У Београду ме то већ нервира. Овде сам растерећен, ово је мој џакузи, мој шатор где уживам“, поручио је Бандовић.
Каже да није много ни мало путовао, али да је за њега Требиње један од најљепших градова у свијету.
„Имати мурал у оваквом граду је већ награда сама по себи, а камоли 'Златни платан' и то са Нивес Иванковић. Верујете, купио сам и посебну кошуљу за доделу 'Златног платана'“, закључио је Бандовић.
Шта Ви мислите о овоме?