Ријека времена промиче неосјетно, што смо оптерећенији свакодневицом, она све више убрзава. Низ њене слапове обрушавају се вијекови, из меморије нам често заувијек бришући многе епизоде више или мање важних догађаја како оних из ближе, тако и оних из даље прошлости. Поготово ових других, рекли бисмо.
Кад се послије доста минулог времена сусретнемо са неком од њих, застанемо зачуђено и са уздигнутом обрвом се запитамо: да ли је могуће?! Да ли је то нешто било баш тако и баш тада? Наравно да валидност информације умногоме зависи и од квалитета (вјеродостојности) извора из кога нам долази. А када је тај извор по некима можда и највећи национални српски пјесник Алекса Шантић и његово дјело, онда се свака сумња гаси.
Опет (п)остајемо оно што смо у ствари увијек били и бићемо – православни и правовјерни, па и онда када је у питању израњање неког потонулог Титаника од вијести опет на површину океана времена. Престајемо да сумњамо.
Стицајем околности, а поводом предстојећег првог требињског музичког фестивала „Кантарион“, разговарали смо са кантаутором познатијим под псеудонимом Алхемичар.
Он је прошле године у Дому младих одржао свој први требињски концерт под називом „Пјесмом кроз Херцеговину“. Открио нам је помало ипак зачуђујућу тему описану у чак двије (!?) Шантићеве пјесме које је у опусу великог пјесника пронашао под називима „Незида“.
У поднаслову је Алекса записао сљедећу штуру, а нама данас важну опаску: „Истинита епизода из прошлости Херцеговине“.
„Кроз те двије пјесме очигледно је покушао да и сам буде што вјеродостојнији, у свом стилу пјевајући и описујући детаље догађаја везаних за забрањену љубав. Јер, ријеч је управо о њој! И то не било каквој и из не било ког времена. Већ на живот и смрт супротстављених протагониста историје, онда када је православни народ Херцеговине стењао под влашћу, тада већ терором Османлија, дакле баш тада и баш овдје, у нашем Требињу. Шантић казује да је већ испрошена кћерка најмоћнијег службеника Порте у Херцеговини, Арслан аге – побјегла за хајдука“, прича нам Алхемичар.
Помало збуњујуће дјелује, наставља Алхемичар, да је име тог хајдука било Борко. Није био ни Марко, ни Милан, ни Новица, ниједно од старијих и традиционалнијих српских имена, већ управо Борко, што помало модерно звучи за вријеме с краја седамнаестог вијека.
„Ипак, ко би се усудио да не повјерује Шантићу?! Од стране Ђул-бега испрошена Незида да на крају 17. вијека (јер то је вријеме када је Арслан-ага из Новог /данас Херцег Нови/ прешао да живи у Требиње, гдје је добио право наплате мостарине приликом преласка каменог моста данас познатог као Арсланагића или Перовића мост) побјегне за хајдука“, истиче Алхемичар.
Ова историјска епизода је и у Шантићевом добу очигледно била незгодна тема, јер се и сам велики пјесник помало ограђује од навођења свих основних чињеница.
У поменутој опаски у поднаслову изричито не каже да се догађај одиграо у Требињу, већ читаоцима оставља на слободу да сами о томе закључују, а послије истраживања Арслан-агине биографије.
Оно чему ипак није успио да одоли је да опјева истиниту причу о снази забрањене љубави, која кроз вријеме као Божији путоказ и водиља — звијезда репатица људима, повремено бљесне на различитим странама свијета да би нас подсјетила шта је заправо највриједније у овој стварности коју настањујемо.
Инспирисан Шантићевом инспирацијом и несумњивом снагом и силином љубави, поготово те и такве и данас са свих страна углавном забрањене, Алхемичар је и сам написао, а затим и компоновао пјесму под називом Зумбули, у којој на начин популарне модерне пјесме описује исти тај догађај.
Пјесму ће извести у Требињу, на позорници музичког фестивала Кантарион, 17. маја 2024. године. Историја се, ето, и овом приликом како видимо, враћа у Требиње.
ИЗ ПЈЕСМЕ НЕЗИДА
„Љубав нема своје мјере,
Чудноват је њезин цв'јет,
Не познаје она вјере,
Слободан је њезин лет...“
Арслан-ага мира нема
Сјутра му је вjечан дан,
Он даљини шћерку спрема
У Ђул-бега богат стан.
Ова душа, груди ове
Другоме су давно дар
Борко, Борко... тебе зове
Мога срца силни жар...“
Шта Ви мислите о овоме?